РАДОВАЊСКИ ЛУГ: Обележено 205 година од убиства Карађорђа

Пише: Душан Марић

Парастосом у Цркви светог архангела Гаврила и полагањем венаца данас је у Радовањском лугу код Велике Плане  обележена 205. годишњица убиства вође Првог српског устанка Ђорђа Петровића Карађорђа, једног од најбољих српских војсковођа свих времена.

Годишњица једног од значајнијих датума српске историје и годишњица једне од највећих националних срамота, која је у колективној свести народа за веки веков утиснута као грешно кумоубиство.

Након парастоса који је служио помесни свештеник Никола Стојанац, на место на којем је Карађорђе био сахрањен, пре него што су његови посмртни остаци пренети у задужбину коју су његови наследници подигли на Опленцу, венце су положиле делегација општине Велика Плана, коју су чинили председник општине Игор Матковић и његов заменик Марко Шућур,  делегација Удружења потомака ратника од 1912. до 1918. из Милошевца, коју је предводила неуморна старина Иво Писаревић, те делегације Удружења краљевина Србија и странке Покрет обнове краљевине Србије.

На српску срамоту, на коју смо већ навикли, данас се у Радовањском лугу окупило мање од две стотине Срба. Мање од две стотине Срба за 205. годишњицу убиства вође прве српске ослободилачке револуције. Мање од једног Србина по години. Срамотно мало.

Да је данас долазак у Радовањски луг, место велике српске трагедије, српске срамоте и српског преиспитивања, дошла каква порно старлета из Задруге или неког другог ријалити програма са анационалних телевизија са националном фрекфенцијом, окупило би се вишеструко више народа. Да је данас једно од темељних места српске духовне вертикале, походила нека од истетовираних и каквом дрогом мотивисаних опскурних дама са малих екрана, у Радовањски луг би се сливале реке знатижељника.

Да виде девојку лаког морала Далилу, да виде младића кратке памети Дејана, да виде Цара, Змаја од Шипова, лепог Мићу или неки други примерак интелектуалног балвана,  данас би се на Карађорђев гроб сјатиле хиљаде „ходошасника“. Али с обзиром да су, уместо мученице Далиле Мујић, у Радовањском лугу данас беседили само глумци Народног позоришта у Београду Лепомир Ивковић и Душан Симић, у  представи Преиспитаније живота и дела Црног Ђорђија  , било их је мање од две стотине.

Убиство великог српског јунака Ђорђа Петровића догодило се у ноћи између 26.  јула 1817. године.

Серија необичних и трагичних догађаја почела је када се Карађорђе, после четири године проведене у добровољном изгнанству у Русији, вратио у Србију.

Док је био у Русији одржавао је везу са великим пријатељом и кумом Вујицом Вулићевићем, својим војводом и саборцем из многих љутих бојева против десетоструко надмоћније турске армије.

Вулићевић је о својим контактима са кумом обавештавао Милоша Обреновића. Велика је вероватноћа да су кумови (Карађорђе је био у кумовским везама и са Обреновићима) лажним информацијама које су му слали о стању у Србији и расположењу народа и намамили вођу Првог српског устанка да се у јулу 1817. године запути  назад у отаџбину. Са намером да подигне нови устанак за ослобођење Србије од исламских варвара из Мале Азије.

Има историчара који тврде да је значајну улогу у намамљивању Карађорђа да се врати у Србију и његовом свирепом убиству одиграла и енглеска дипломатија. Као што је познато, у то време али и пре и после њега, званични Лондон је имао пресудан утицај на Истамбул и Османску царевину.

На Вујичин предлог, по повратку у Србију, Карађорђе је за за своју базу изабрао Радовањски луг, дубоку и шумом обраслу долину удаљену десетак километара од Велике Плане, власништво мештанина Драгића Вујкића, у који је стигао са својим верним пратиоцем Наумом.

Карађорђе и Вујица су се састали у Радовањском лугу и заједно појели вечеру коју је Вујица донео из своје Азање. Пред зору, 26. јула, био је велики светац архангел Гаврило, док је Карађорђе спавао, унајмљени убица Никола Новаковић га је убио секиром. За убиство је искористио тренутак када је Карађорђев пратилац Наум отишао на оближњи поток, по воду.

Мртвом и несрећном Карађорђу,  несрећни Новаковић, секиром је одсекао главу и предао је несрећном Вујици Вулићевићу, који је однео несрећном Милошу Обреновићу. Све несрећник до несрећника једног намученог и слободољибивог српског народа.

Од тад до сад прошло је 205 година српског моралног преиспитивања, српске трагедије, српске срамоте и српског покајања. А шта је од свега тога најважније, Бог ће га знати. Ако је и он у стању да измери наше узлете и наше несретлуке.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *