Одломак из књиге „Бордо џемпер моје мајке“

Пуца поглед са падина Виторога, према Мостару, тамо где се хоризонт стапа са врховима Врана и Чврснице.

Јуче је цели дан падала киша, па је ваздух чист, види се далеко.

Данас је Купрешка висораван окупана ђурђевданским сунцем.

Шума на којој тек избијају први пупољци одзвања од хорског цвркута птица, које певају мало окаснелом пролећу.

На пропланку испред мене, крај пања који је медвед јутрос извалио, шепуре се једно поред другог јагорчевина и маслачак. Као да пркосе оближњем наносу снега који одлази на заслужени годишњи одмор.

Испод увелог лишћа избијају прве висибабе. Погнуле главице, као стидљиви девојчурци на својој првој игранци.

Изнад Орловаче кружи пет орлова. Надмећу се у кликтању и у томе ко ће прелетети већу раздаљину а да не замахне крилима.  Нестају у небеском плаветнилу према Хрбљини, па се враћају назад.

У правцу Јаруга види се стадо оваца. Нечије краве, са клепком, замичу у Марића Клекове.

Поглед милује врхове Радуше, Малована, Стожера и Равашнице, на којима још увек блешти снег.

Изнад њих бели облаци као лађе на небеском океану.

Зенице ока се шире да ухвате сваки делић непрегледног пространства, плућа се радују сваком дашку чистог планинског ваздуха а у души се рву радост и сета. Шта све нисам чинио да их помирим, али не иде.

Не зна се која је тврдоглавија. Радост што сам данас ту, на мом Купресу. А сета што већина драгих људи није ту. Ветрови рата и судбине их развејали од Бањалуке, Семберије и Војводине, преко Бостона, Чикага и Торонта,  до Новог Зеланда.

Колико пријатеља, колико школских другова, колико средњошколских љубави и ратних сабораца данас пати за Купресом, Вуковском, Благајом? Колико њих почива у белом свету, на незнаним гробљима, под туђим небом?

Тамо где их не познају ни облаци, ни птице, ни врхови планина.

Шта би Стана дала да јутрос може да прозор своје собе украси букетом цвећа које је убрала у Рилићу, Миленка да пусти овце испод Мушића према Паклинама, Љубица да је јутром пробуди песма момака из Бућоваче….или М. да данас, као некад, праћена задивљеним погледима момака, прошета од Лашве до Гимназије….

Џаба фејсбуци и вибери…кад нога не може да корачи са камена на камен, кад душа не може да упије сву ову лепоту, кад лице не милује развигорац са родне горе.

Као дечак и чобанин код оваца, седећи на овом истом камену,  често сам маштао о далеком свету, о светлима велеграда Шабана Шаулића, девојци из града Мирослава Илића и малој из Босанске Крупе Бранка Ћопића.

Обе сам срео, љубио и одболовао. Више пута.  Да утврдим градиво.

Биле су ноћи, биле су светлости велеграда, били су кејови премерени нашим шетњама, загрљајима и заклетвама…мислим да сам, ако нисам сањао,  једне септембарске ноћи на Каламегану држао за руку и Светлану из Мостарских киша Пере Зубца…Али је душа остала овде.

Живот је ово. Ово што јутрос гледам и осећам. Овај тренутак самоће. Са природом, лепим успоменама,  топлином у души и завичајем који ме грли.