ИСТИНА О ЗАЈЕДНИЦИ СРПСКИХ ОПШТИНА: Ево шта је договорено и шта Србија никако не сме учинити

Пише: Душан Марић

Упоредо са полемиком око европског предлога за преговоре о КиМ, у јавности се ломе копља и око Заједнице српских општина. Док део сматра да је њено формирање од суштинског значаја за заштиту српског народа у окупираној покрајини, има и оних који износе потпуно другачији став. Једни зато што у то верују а други, посебно представници дела опозиције, зато што мисле да ће умањивањем значаја ЗСО нанети штету Александру Вучићу, представљајући га као лошег преговарача. Тако је бивши председник Србије Борис Тадић изјавио да се „вештачки пумпа значај ЗСО“.

Ако ЗСО буде формирана на принципима који су дефинисани (основним) Бриселским споразумом, који је потписан 29. априла 2013. и споразумом од 25. августа 2015. године, којим су разрађени и додатно прецизирани принципи из основног споразума, значај формирања те Заједнице је толико очигледан и неспоран за Србе на КиМ да нема никакве потребе за његовим „вештачким пумпањем“.

Није Ветон Сурои, водећи приштински интелектуалац, у анализи Бриселског споразума (ауторски текст, приштински дневни лист „Коха диторе“, 27. августа 2015. године), тек тако написао да би са ЗСО, каква је договорена, Срби добили нову Републику Српску а Косово се заувек опростило од снова о свом суверенитету.

По тексту Бриселског споразума и 22 договорена принципа, ЗСО ће бити правни ентитет који има своју територију, свој буџет, свој грб, своју заставу, своје управљачке органе на челу са Скупштином (парламентом), директне везе са централним властима у Београду и право да склапа чак и међународне уговоре.

Овај правни ентитет носи назив Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом и чиниће га десет општина.

Организациону структуру, према споразуму, чиниће Скупштина (парламент), као врховно управљачко тело, састављено од посланика који ће се бирати у општинама,  председник и потпредседник парламента, Савет (нешто као влада), Одбор, Администрација, шеф Администрације и Канцеларија за жалбе.

Парламент ЗСО ће, између осталог, имати право да успоставља односе и склапа уговоре о сарадњи са другим асоцијацијама општина, домаћим и међународним.

Заједница ће имати своју покретну и непокретну имовину, имаће право да самостално или са делимичним учешћем оснива установе и компаније, пружаће јавне услуге општинама чланицама и њиховим становницима, вршиће пуни надзор развоја локалне економије, уређиваће стање у области образовања, примарне и секундарне здравствене заштите, урбанистичког и руралног планирања, вршиће надзор повратка расељених и сл.

По споразуму, Заједница има свој буџет а „финансира се из прилога њених чланица, прихода и средстава од услуга које пружа са својим предузећима или из средстава проистеклих из њене покретне или непокретне имовине, трансфера централних власти“, затим из „прилога, бесповратних зајмова, донација као и преко финансијске подршке других асоцијација и организација, како локалних тако и међународних, као и преко Републике Србије“.

Заједница ће предлагати своје представнике у надлежним органима централне власти.

Четири општине на северу Косова и Метохије ће имати додатно право да предлажу кандидате за место регионалног команданта полиције, без права руководства МУП-а у Приштини да за команданта изабере лице које није на списку предложених.

Споразумом је предвиђено да „Заједница ради са централним властима на основу међусобне сарадње и размене информација“.

Асоцијација/Заједница је овим споразумом изузета од плаћања царине и пореза у реализацији својих циљева, по истој основи као и општине-чланице.

У завршним одредбама стоји да је Заједница отворена за сваку другу општину „под условом да се општине-чланице о томе сложе“, да се може распустити „само доношењем одлуке Скупштине коју је усвојила двотрећинска већина општина-чланица“ и да има право на „званичне симболе (грб и застава) у складу са законима Косова“.

У српској јавности је мало познато да је парламент у Приштини потврдио Бриселски споразум. Учињено је то на седници одржаној 27. јуна 2013. године усвајањем Закона о ратификацији споразума Србије и Косова, за који су гласала чак 84 посланика.

Без обзира да ли Косово остало у саставу Србије или успело у заокруживању своје независности, споразум о ЗСО, који има карактер међународсног уговора, Србима на Косову и Метохији даје велики степен аутономије у односу на централне власти у Приштини и гаранције за институционалне везе са централним властима у Београду.

У поменутој анализи Ветон Сурои констатује да власти Асоцијације/Заједнице могу да блокирају извршење одлука централних приштинских органа на својој територији, да траже њихове измене или да их потпуно оспоре на разним судским инстанцама, што подразумева и Уставни суд. Или да ураде све три ствари одједном.

По мени, два питања су суштинска. Прво је да Србија не сме да пристане да у формирању ЗСО буде одступања од већ договорених принципа, нити да се даљњом разрадом тих принципа исти разводне тако да договорена права српске заједнице буду умањена. Дакле, не било каква ЗСО, већ ЗСО каква је договорена пре осам година.

Друго, још значајније: Србија не би смела да пристаје на било какве суштинске преговоре о такозваном европском предлогу за решавање проблема КиМ, а камоли да пристаје на договоре, све док не буде завршено формирање ЗСО.

Србија је испунила своје обавезе из Бриселског споразума а основно правило билатералних, а посебно међународних споразума, налаже да и друга страна испуни своје.

У супротном, Србија ризикује две ствари, којима може да се компромитује и упропасти. Прва је да озбиљно наруши свој кредибилитет и међународни углед. Да је чак и оне земље које је подржавају у праведној борби за своју јужну покрајину почну схватати као неозбиљног партнера, партнера који пристаје да буде намагарчен.

Друга је да поново буде намагарчена. Као што је била више пута до сада: од Венсовог плана (гарантовање заштите српских зона у Хрватској од стране УН), преко Резолуције 1244 и Кумановског споразума (гарантовање безбедности српском становништву и повратак 1.000 војника и полицајаца у окупирану покрајину) до Дејтонског споразума (отимање надлежности Републици Српској) и Бриселског споразума.

Уз све то: инсистирањем на пуној примени Бриселског споразума и на формирању Заједнице српских општина Србија, пре било каквих нових договора, Србија не само што би штитила своје државне и националне интересе, и интересе српског народа на КиМ, већ би и купила време. Док не буде бар мало јасније хоће ли Путин и Русија и следећих месеци остати заглављени око разних Соледара и сличних селендри или ће смоћи снаге да направе преокрет и тако ојачају не само међународни и преговарачки  положај Москве, него и Београда.

Оне који ће као контрааргумент против овде наведених аргумената потегнути чињеницу да је Косово саставни део Србије и да треба одбити било какве преговоре о његовој будућности, подсећам да је за САД, Немачку, Ебглеску, Француску, Италију, Канаду итд. Косово независна држава. Јесте међународно право на српској страни али међународно право је на српској страни било и 1999. године па то највећим западним силама, на челу са Америком, није ни мало сметало да бомбардују СР Југославију и окупирају Косово и Метохију. Или да Хрватској, само неколико дана након што су крајишки Срби одбили да прихвате План З4, помогну да окупира Републику Српску Крајину и протера 250.000 Срба, иако је иста била под заштитом УН. Или да Републици Српској отму више од стотину надлежности које јој гарантује Дејтонски споразум.

Бог силу не воли, али сила бога не моли.

Дагле, преговарати, преговарати али не срљати.