КАО СВОЈЕВРЕМЕНО ПЕСНИЦА НИКИТЕ ХРУШЧОВА: Вучићев говор одјекнуо широм света

Пише: Душан Марић

Зове ме синоћ пријатељ. Љути опозиционар,  који сваки убоги дан критикује власт и СНС па га дочекујем питањем шта смо овај пут згрешили.

-Е замисли шта сам дочекао. Не зовем да кудим, већ да похвалим.

-Шта је у питању?

-Вучићев говор у УН. Сјајан говор. Како је само храбро говорио. Због овог говора, само да није неких људи у његовом окружењу, бих на следећим изборима  гласао за њега.

-Да те утешим: ни њему се не допадају сви људи у његовом окружењу али вођење државе тражи многе компромисе, па и у постављању кадрова.

Јутрос сам се чуо са познаником из Купреса. Хрватом.

-Земљаче, што што те зовем?

-Јозо, нисам видовит.

-Зовем те да пренесеш нашем земљаку да сам поносан како је јуче говорио. Алал му вера. Како се тамо пред оним аждајама усправио и све им у лице рекао. Врисак малих против империјалистичке неправде. Сад ми је још више жао Југославије. Подсетио ме ја ни Тита, кад би бранио несврстане.

По друштвеним мрежама читам сличне коментаре. Сви који су иоле реални, који воле Србију, без обзира на страначку припадност, слажу се у једном: председник Србије је синоћ одржао историјски говор, у којем је до крајње могуће границе бранио интересе своје земље. До границе чији би прелазак био напуштање дипломатског речника, отворено гурање прста у око светским силама.

Мада је, за разлику од совјетског лидера, наступ председника Србије био час пристојности,  док сам га слушао сетио сам се Никите Хрушчова и његовог легендарног наступа на истом месту, У Генералној скупштини УН, 12. октобра 1960. године. У једном тренутку, бесан, Хрушчов је почео да удара песницом  о сто а затим рекао: Ударао сам песницом и сат је стао. Дођавола, покварио сам сат због ове улизице. (Мислио је на шефа филипинске делегације Лоренца Сомулонга, који је управо у својој дискусији оптужио СССР да је колонизатор.)

У гужви која је настала неко је случајно нагазио Хрушчова на ногу и скинуо му ципелу. Овај је сагнуо, узео ципелу и ставио је на сто. Од тога је настала планетарна урбана легенда да је совјетски лидер у Генералној скупштини УН лупао ципелом по говорници.

Није лупао ципелом, већ песницом али, свеједно, његов наступ је одјекнуо широм планете.

Александар Вучић јуче,  док је бранио право Србије на своју јужну покрајину Косово и Метохију,  није лупао ни песницом, није скидао ни ципелу али је његов говор имао сличан одјек. Посебно међу малим и сиромашним земљама и народима. Које даве бахатост и капитал великих империјалистичких сила.

Е такви наступи на најважнијим светским политичким позорницама су једно од објашњења зашто је више земаља које повлаче признање Косова од оних које признају његову лажну независност.