СЕЋАЊЕ НА РАДОМИРА НИКОЛИЋА ИЗ МИЛОШЕВЦА: Мајка остала сама
Одломак из књиге „Рано истргнути божури“
Гордана Николић из Милошевца је, као и њене комшије Јелићи и Маринковићи, родила двоје деце, сина и кћерку, а када јој је син стасао за женидбу уместо свадбе морала је да му организује сахрану. Са Маринковићима у истом дану.
– Мој Радомир и Зоран Маринковић су били добри пријатељи, овде су се дружили, заједно отишли у рат и заједно погинули – каже Гордана. Има 69 година. Живи сама. Сама је сина у рат испратила, сама га сахранила, сама старачке дане, испуњене тугом због његове преране смрти, дочекује и испраћа. Њен муж Мирољуб умро је 1987. године, у педесет и првој години живота.
После завршеног осмог разреда Радомир је прекинуо школовање. Мало због тога што га школа није занимала, мало због тога што је родитељима, који су се мучили да децу прехране, требало помоћи у тешким пољопривредним пословима.
– Није волео да учи, али је био вредан, није избегавао да ради. Помагао је нама, али је ишао да ради и по грађевинама, највише зидарске послове.
Прва је за братову смрт сазнала његова сестра Љиљана, која је рођена 1962. године, годину и по дана пре Радомира.
– Она се већ била удала у Сараорце, тамо је од неког чула за несрећу. Кад сам је угледала ја се обрадовала што је дошла, додијала ми самоћа, а камо среће да није дошла. Била је субота, падало је вече. Видим да није расположена, питам је шта је. Каже: „Мама, наш Баја је погинуо“. Сина су сви звали Баја, многи људи му нису ни знали право име.
Неколико сати је несрећна жена туговала за јединим сином. Чудила се како јој нико раније није рекао за несрећу која се догодила на ратишту. Посебно зашто то нису учиниле комшије Маринковићи. Када је чула да они још увек не знају шта се догодило, скупила је снаге да оде код њих, да им тугу од које више није било никакве одбране у кућу усели и са њима је подели.
– Кад сам им дошла пред кућу унутра је горело светло, ништа се није чуло. Прекрстила сам се и позвала Љубинку. Рекла сам јој: „Љубинка морам да ти кажем зашто сам дошла. Извини. Наша деца су погинула. Ујутро ће да их донесу у мртвачким сандуцима”.
Друговање са униформом и пушком Радомир је почео на одслужењу војног рока у Ријеци и Вировитици, наставио на војној вежби на Пасуљанским ливадама, а завршио 24. октобра 1991. године у Церићу, на вуковарском ратишту, као припадник војне поште 2141 из Смедеревске Паланке, ратна јединица 1001/7, када је ров у којем се налазио погодила минобацачка граната испаљена са положаја хрватске војске.
– Радомир и наш комшија су одмах погинули, двојица су рањена. Како је погинуо, куда је проклета смрт ушла у моје дете, више се не сећам. Можда нисам ни питала. Није ни важно. Мог сина нема.
Љиљана је родила сина Ивицу и кћерку Марију. Марија се удала. Има кћерку.