Док им је Зора спремала ручак они јој заклали мужа и обе кћерке – Стравични злочини муслимана из Сребренице

Пише: Душан Марић

 

Зорка Илић из Бјеловца код Сребренице је радила по кући када је на врата бануо муслиман којег она зна по виђењу и зна да се зове Мујо. Био је наоружан. Сео је за сто и тражио да му донесе ракију. Упитао је да ли је заклала свиње и спремила месо za зиму. Донела му је флашу ракије и насула у чашу. За то време њен муж и две кћерке били су притајени у суседној соби. Таман док је Мујо испијао ракију у кућу је наоружана и са ножем у руци упала Есма Киверић. Предратна учитељица. Кад је угледала Мују за столом оштро га је упитала шта то ради, зашто не коље. Он је одговорио да има времена, да хоће да му Зора пре тога спреми ручак. Тада је Есма питала Зору шта има да се једе. Одговорила јој је да сама отвори фрижидер и узме шта хоће. Увидевши шта се спрема, Зора се неприметно извукла из собе. Сакрила се у свињац, у сламу … За то време Есма и Мујо заклали су обоје њене деце и мужа. Затим су ушли у свињац и побили свиње, али њу нису приметили.

 

Тога 14. децембра 1992. године у селу су живе остале само Зора и још једна жена. Све остале мештане које су затекли у селу нападачи, муслимани из Сребренице, наводне жртве геноцида, су брутално убили. Кад су се, повлачећи се пред контранападом Војске Републике Српске, нападачи  повукли из Бјеловца, Сикирића и Лозничке Ријеке, иза њих је остало 109 лешева.

Та три села су само нека од више десетина села у Подрињу у која су у току рата упадали муслимани из Сребренице, попалили их, све мештане које су затекли убили а опљачкали буквално све што се могло однети и отерати – од хране и гардеробе, до кокошију, свиња, говеда и коња. Сребреница је у то време званично била демилитаризована зона, под заштитом Уједињених нација и у њој није смело бити ни муслиманске војске, ни оружја.

Учитељицу Есму Киверић помиње и Гвозденија Матић из Сикирића.

-Када је, ујутро око пет сати и тридесет минута,  почела пуцњава мој муж Десимир и ја истрчали смо пред кућу. Пуцњава је била све јача а већа група муслимана је већ прескакала зид и улазила у наше двориште. У тој групи било их је више од стотину. Мешавина оних што имају војне униуформе и наоружаних цивила. Међу њима је било жена и деце већег узраста, која су на себи носила џакове, очигладно за пљачкање ствари из наших кућа. Ја сам побегла према свињцу а мој муж према другој страни куће. Њега су одмах убили – саћа се Гвозденија.

Док сам се ја крила и свињцу, чула сам како један од њих говори мом мртвом мужу: „Спавај Дејо, спавај Дејо“. Ушли су у кућу и убили Десимирову сестру Божану Остојић. Нашли смо је испод кухињског стола, несрећница је покушала да се ту сакрије. Ја сам остала скривена све до 21 сат. Гледала сам како кољу свиње. Заклали су седам свиња, исекли им месо, спаковали га и однели. Ови  што су поклали свиње су око 19 и 30 запалили обе наше куће и шталу. Из штале су одвели коње и краву.

Гвозденија тврди да је међу нападачима препознала Еду из Осмаче, код Сребренице, који са пре неколико година доселио у Сикириће. Затим Алију Ибрића из Пирића, који је био у цивилном оделу и није имао пушку, Хајрудина Бегзадића,  такође из Пирића, Меху и две његове кћери, затим учитељицу из Сребренице Есму Киверић.

-Чула сам како Есма виче: Идите од врата до врата, чекајте их на вратима и убијајте а тек онда пљачкајте. Препознала сам Јусуфа, његовог сина и снаху, а то је Рукина кћерка. Био је ту и Мирсо из Осмаче, он је Един брат. Њих двојица су први ишли у наше двориште и убили Десимира … Око 21 сат на лознички мост стигао је транспортер ВРС. Тада сам чула како муслимани говоре: Бежимо, могу нас побити, опколиће нас. Кад су они отишли ја сам прешла у притоке а затим низ њиве према Дрини. У правцу Бјеловца. Прелазећи жичану ограду стала сам на неки леш. Био је мрак, нисам видела. Сутрадан сам чула да су ту убијени Грозда и њен син Златан … Видела сам кад су умрли Божо Тодоровић и Новак Вуксић из Лознице. Наши су их до Дрине довезли у транспортеру, ради пребацивања у Србију али док је стигао чамац они су умрли.

И Славка Матић (47) из Лознице је тог несрећног децембарског дана остала без породице. Зли људи су јој убили мужа и две кћери.

-Напад ме је затекао у школи у Бјеловцу. Пуцало се из правца Пирића и Биљаче, али и из правца Дрине. Видела сам велику групу муслимана. Наоружани пушкама, на леђима су имали ранце. Око главе носили су везане наранџасте траке. Нисам стигла до куће, у којој се налазио мој муж Радивоје Матић и наше две кћерке. Све троје су убили. Туго моја, Снежана је имала 27 а Гордана 25 година. Моју децу је покушала да спасе Гордана Илић, жена Милана из Бојне код Сребренице, успела је да убије једног муслимана а они су њу ранили … Видела сам када су Цвијетка Лукића, рањеног водили према Дрини да му укажу прву помоћ али муслимани су већ били тамо, сачекивали и убијали све рањенике  – пише у изјави коју је ојађена жена недељу дана касније дала у Братунцу.

Наводне жртве геноцида, над којима лицемерни Запад лије крокодилске сузе и користи као оруђе за сатанизацију српског народа, су тог децембарског дана Јањи Симић из Лозничке Ријеке убиле мужа и девера и раниле сина Зорана, претећи да ће га, ако се не преда, ухватити и набити на колац.

-Када је мој муж погинуо било је око пола седам ујутро.  Неко од муслимана почео је да дозива мог сина Зорана да се преда. Он је пошао напоље али чим су га угледали пуцали су и ранили га. Мој Зоран је по гласу препознао Мидхата Салиховића, па га је питао: Мидхате, је си ли то ти, нашта је овај одговорио: Јесам, дођи да попијемо. Ако не дођеш, ухватићемо те па ћемо те жива на колац набити. Да знаш како Турчин уме на колац да натане. Мене је звала Мулија Зукић, наша комшиница: Хајде Јањо да попијемо кафу, псујући ми четничку мајку. Тада су ми ранили девера Лазара Симића. Рањени су и Миленко Стојановић, Горан Лукић … У кући Вујадина Ковачевића убијени су Митар Савић и Зоран Тришић а Алекса Ковачевић је рањен – казује Јања Симић (43) из Лознице.

Достана Лукић из Лозничке Ријеке је 14. децембра остала без снахе Крстине, жене њеног сина Радована, који је убијен 28. јуна, у предходном нападу на ово село. Њену снаху су прво ранили у ногу и руку а када су је ухватили докрајчили су је ножем.

-Расечена је ножем по глави и по десној страни ребара. Замало сам тог дана изгубила и унука Миливоја, Крстининог и Радовановог јединог сина. Задобио је више од тридесет рана али је преживео. Није прошло ни годину дана а ја сам остала и без другог сина Радивоја. Имао је 39 година. Нагазио је на мину на Азличком путу. Гелери су му тешко оштетили обе ноге. Једну су му одсекли у Зворнику, другу у Београду али није му било спаса. Преминуо је 12. новембра. У овом рату погинуо је и мој рођени брат Никодин. Другог брата Милоша муслимани су ми убили у оном прошлом рату. И још се данас питају зашто су наши, кад су ослободили Сребреницу, побили те зликовце. Срам их било,  какве покоље су чинили, како су зверски мучили и убијали наше људе, Турци су још добро прошли. – каже Достана.

Кад су се повукли из Бјеловаца муслимани су са собом повели и сместили у затвор у Поточарима Миру Филиповић са двоје њене деце –  кћерком Оливером, која је имала три године и сином Немањом, који је имао свега пет месеци. Заједно са њима у заробљеништво је одведен и десетогодишњи Бране (Радована) Вучетић. Како је чула,  ово киднаповање је наредио Сафет Омеровић, звани Миш, заменик команданта Самосталног брдског батаљона. Срећом, након велике медијске хајке која се због овог случаја дигла,  после два месеца пуштени су на слободу.

-Одмах сам одвео породицу у Љубовију, у Србију. Док сам Оливеру водио кроз град купио сам јој и огулио банану, али ускоро сам приметио да је она не једе.Уместо тога из џепића је вадила једно по једно зрно кукуруза и полако их жвакала. После неког времена, зачуђен питао сам је шта то ради. Одговорила је: Овако сам научила у затвору – сећа се отац породице Славољуб Филиповић.

Баш у Поточарима, недалеко од места где су држали заточене брата и сестру од три године и пет месеци, преживели злочинци и њихови саборци су после рата подигли меморијални центар геноцида. У који су сахранили и погинуле злочинце, и стотине муслимане из Сребренице који су у рату умрли природном смрћу, и неке цивиле који су умрли пре рата, и најмање 4.000 припадника тзв. Армије БиХ који су погинули у борбама са Војском Републике Српске, и више стотина припаднике тзв. Армије БиХ које су у јулу 1995. године из освете стрељали припадници ВРС, и погинуле припаднике тзв. Армије из још 12 општине БиХ, укључујући и Сарајево…А на надгробним споменицима су уклесана и имена на десетине муслимана из Сребренице који су, богу хвала, још увек живи. И сви они се налазе на лажном списку жртава лажног геноцида.

Антрфиле 1

ЊИХ СУ УБИЛИ МУСЛИМАНИ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Ево списка несрећника из Бјеловца који су страдали 14. децембра 1992. године: Златан (Миланка) Богићевић (1975), Миодраг (Илије) Цвијић (1972), Слободан (Витомира) Деспотовић, Стево (Неђе) Филиповић (1951), Милисав (Илије) Илић (1957), Милан (Миће) Илић (1939), Злата (Милоша) Јовановић (1911), Раденка (Милисава) Јовановић (1974), Вида (Радивоја) Лукић (1933), Мирослав (Новице) Маринчевић (1965), Радивоје (Илије) Матић (1937), Десимир (Никодина) Матић (1928), Радивоје (Илије) Матић (1937), Гордана (Радивоја) Матић (1967), Снежана (Радивоја) Матић (1965), Мирко (Петка) Миладиновић (1971), његов брат Чедо (1975), Славко (Чеде) Милутиновић (1963), Слободан (Ратка) Недељковић (1970), Мирко (Крсте) Петровић (1920), Мирко (Милана) Петровић (1972), Митар (Остоје) Савић (1954), Радован (Сретена) Танасић (1923), Рајко (Жике) Томић (1955), Милорад (Живорада) Тошић (1972) и Зоран (Томислава) Тришић (1968).

Из Сикирића су убијени: Живојин (Благоја) Илић (1928), Радојка (Косте) Илић (1935), браћа Радован (1948) и Срећко (1946) Богосава Митровић, Миломир (Богосава) Недељковић (1940), Љубисав (Обрада) Недељковић, (1925), Ратко (Светислава) Недељковић (1946), Слободан (Миладина) Петровић (1976), Душан (Раде) Продановић (1931), Обренија (Миладина) Ранкић (1934), Златан (Ранка) Симић (1961), браћа Живадин (1946) и Радисав (1939) Светолика Симић, Гроздана (Василија) Симић (1931), Драгиша (Бранка) Стевановић (1966), Миломир (Љубисава) Танасић (1939), Милан (Петра) Танасић (1957), Обренија (Обрада) Тришић (1931) и Новак (Срећка) Вуксић (1931).

У Лозничкој Ријеци муслимани су убили Славомира (Радивоја) Димитријевића (1971), Недељка (Светозара) ДамјановићА (1959), Драгољуба (Милисава) ФилиповићА (1942) и његовог сина Драгана (1962), Милана (Петка) Јовановића (1928), Жељка (Војислава) Кнежевића (1966), Кристину (Чеде) Лукић (1948), Бојана (Николче) Милковски (1938), Млађена (Божидара) Петровића (1958), Миодрага (Богдана) Петровића (1948), Божу (Крсте) Тодоровића (1949), Радована (Саве) Вучетића (1943) и његовог сина Миленка (1975).

Исто децембарског дана дојучерашње комшије од живота су раставиле и Ратка (Марка) Дабића (1954) и Василија (Петра) Тодоровића (1955) из Кравице, Славка (Неђе) Илића (1939) из Магашића, Стојана (Марка) Милића (1959) из Саса, Душана (Милорада) Петровића (1928) из Бране Бачићи, Раденка (Рајка) Станковића (1972) из Заграђа, Ратка (Илије) Симића (1951) из Куњерца и Радослава (Лепосаве) Ђукића (1968) из Вољавице.

 

Антрфиле 2

СПИСАК НАПАДАЧА ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ

Две недеље након масакра у Бјеловцу, Сикирићима и Лозничкој Ријеци у Братунцу је поднесена кривична пријава којом се за тај злочин терете Хајрудин (Алије) Богзадић (1969) из Пирића, Бег (Бекте) Ибрахимовић, звани Аустрија (1959) из Биљаче, Алија (Мује) Ибрић, увани Курта (1947), по занимању минер, из Братунца, Есма (Ибише) Киверић (1951), учитељица из Сребренице, Хајрудин (Хилме) Малагић (1945) из Лознице, Едхем Салиховић (1949 из Биљаче, његови синови Фикрет (1979 и Мидхат, звани Мидо (1969), Решид (Рахмана) Синановић (1949) из Пирића, некадашњи начелник полиције у Братунцу, његов брат Муриз (1963) …

Крајем фебруара 1993. године кривична пријава је поднета и против Хариса Ахметовића, званог Хари, Мирзе Хасановић из Сасе, Кемала Мехмедовића, званог Кемо, из села Пале, Сенадина Побрина из Биљаче, Хазима Џанановића из Вољевца, Митхада Отановића, званог Мијаш, те Зулфе Турсуновића.

Преживели сведоци су сведочили да су међу нападачима који су тог 14. децембра у црно завили Бјеловац, Сикириће и Лозничку Ријеку били и Бесим Слиховић, Садик Зукић, Џемаил Каменица, Рамиз Каменица, Муниб Каменица, Мулија Зукић …

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *