ПОД КРОШЊАМА МАНАСТИРА KОПОРИН: Прича о вечној љубави Деспота Стефана и принцезе Јелене
Пише: Душан Марић
На једном од својих путовања у Цариград, град свих градова (мада има и оних романтичнијих који верују да је то било на Светој Гори), Деспот Стефан Лазаревић, владар Србије и старији син Цара Лазара и Кнегиње Милице, упознао је лепу Италијанку Јелену, принцезу са грчког острва Лезбос. Кћерку Ђеновљанина Франческа Другог Гатилузија који је био господар овог грчког острва и сестру Ирине Палеолог, супруге византијског цара Јована Седмог Кантакузена.
Висока и витка, са дугом црном косом и ватреним зеленкастим очима које су секле оштрије него његов чувени мач, Јелена је одмах освојила српског владара. Била је то љубав на први поглед. Која је крунисана просидбом и зарукама 1402. године. у Цариграду. После тога Стефан се вратио у Србију а Јелена је отишла на своје острво.
Скоро пуне три године од тог сусрета Јелена је шетала обалом Лезбоса, слушала шум таласа и крике заљубљених галебова, погледом пуним чежње миловала бескрајну пучину Егејског мора и испраћала зажарене сутоне, чекајући да на хоризонту угледа јарболе српских царских галија. Чекала и дочекала.
Лепа Латинка је 1404. године, преко луке Бар и Црне Горе, дошла у Србију и постала деспотица. Нажалост, убрзо се смртно разболела. Очајни деспот, витез који је својом појавом утеривао страх у кости противницима на бојном пољу и изазивао завидне погледе европских племкиња, узалуд је тражио лек. Лек за тело није нашао, али се душа изпуњена љубављу и болом сетила лека за принцезину душу. Обећао је својој драгани да ће остати само њен. Да се после њене смрти неће женити, да друга никад неће заузети њено место. Ни на једном од два његова престола: ни на оном у стоном Београду, ни на оном у његовом срцу.
Легенда каже да је Јелена умрла после 42 дана. Шест недеља од остварења сна и највеће љубави, до бесконачног растанка. На њен трагичан крај упућује и чињеница да се после те године њено име више никада не помиње у документима и записима из тог времена
Деспот је одржао своју реч и остатак живота провео у самоћи. Све до своје смрти 1427. године када му је, док је јахао кроз Шумадију, пукло срце. Ко зна, можда више није могло да издржи тугу за изгубљеном љубави?
Они који су заљубљени, који су доживели велике љубави, а посебно они који су без њих остали, вероваће у ову причу. Они други никада неће сазнати истину.
Оно што је извесно јесте да Деспот Стефан није имао потомство. Славни и трагични усуд Хребљановића је хтео да порода нема ни Стефанов млађи брат Вук, којег су Турци погубили 1410. у његовој тридесетој години.
Смрћу Деспота Стефана прекинута је лоза и династија Хребљановића а, деспотовом вољом, вечну битку за слободу Србије наставио је његов сестрић Ђурађ, изданак светородне лозе Бранковића. Син његове сестре Маре. Којег је Стефан на сабору српске властеле и монаштва у Сребреници одредио за свог наследника.
Не зна се поуздано где је деспот сахрањен. У Копорину или Манасији. Својатају га и једни и други. Али и на једном и на другом месту столетне храстове шуме подједнако лепо шуморе и причају причу о прохујалим вековима, историји Србије, деспотовој борби за слободу српског народа и његовој љубави. Према Србији и Јелени.