О СНС И ОПОЗИЦИЈИ: Зрно соли разума

Пише: Душан Марић

У последњих десетак дана на српској политичкој позорници имали смо прилику да видимо две „слике“ на које смо већ помало заборавили. Прва је да СНС и опозиција из Савеза за Србију покажу извесни степен међусобног уважавања и почну да разговарају. Друга је да на нож посвађани власт и опозиција макар на један дан обуставе међусобно пљување и искажу национално јединство.

Скупом код манастира Крушедол, Србија је и ове године обележила годишњицу окупације РСК и прогона више од 500.000 Срба из Хрватске. Откако њоме влада Александар Вучић постало је нормално да Србија своју и међународну јавност подсећа на тај злочин. Што је велики искорак у односу на време кад је Србијом владала ДС а Београд о „Олуји“ говорио стидљиво, као тек доведена снајка, којој је најважније да се нечим не замери свекру и свекрви. Односно Загребу и западним центрима моћи.

Оно што је ново и што треба забележити и похвалити јесте да је овај пут допринос обележавању страдања крајишког народа дао и део досовске опозиције. Предвођени Јанком Веселиновићем, прогнаником из Крајине, опозиционари су шетњом београдским улицама без уобичајене ларме и паљењем свећа у Цркви светог Марка подсетили на хрватски злочин и српско страдање. Тако је захваљујући „Олуји“ напокон једно протесно окупљање србијанске опозиције имало пуни смисао и дало симболични допринос националном јединству.

Искорак ка том јединству су и  два „историјска“ састанка лидера опозиционих странака и СНС, на којима су главна тема били избори следеће године. Иако су и после тих разговора настављене међусобне оптужбе за диктатуру и организовани криминал, са једне и издају, са друге стране, иако не треба гајити илузије да ће се до избора на том плану нешто епохално догодити, односно да ће СНС прихватити нереалне захтеве опозиције, од којих неки изгледају незрело као да их је писала каква дечурлија, сама чињеница да је до разговора дошло и да су најављени и нови сусрети допринела је да тензије у српском друштву значајно опадну.

Било би добро да ти разговори буду што чешћи, да и власт и опозиција једни о другима говоре са више уважавања и да обе стране учине компромисе који би допринели да се мржња међу њима смањи и да на пролеће имамо изборе са што већом излазношћу и политичких странака и грађана. Колико год ти евентуални компромиси на једној страни можда краткорочно били штетни по СНС, односно по опозицију, толико би на другој страни били корисни за Србију.

И обрнуто. Уколико не буде постигнут баш никакав компромис а опозиција разговоре и евентуални изостанак договора искористи као изговор за бојкот избора, то хоће бити лоше по СНС и Вучића. Али ће још лошије бити по опозицију из Савеза за Србију. А најгоре ће бити по Србију.

Јер чак и потпуно уједињена, Србија је мала и нејака да се носи са великим проблемима и великим силама које јој те проблеме намећу. А камоли посвађана. Јастребови у СНС треба да схвате да Србија није њихов плен, да се у надмоћи над противником не треба превише узносити и да ће и СНС једном у опозицију. Опозиција треба да се помири са чињеницом да нема тих изборних правила која би њој, таквој каква јесте, омогућила да на следећим изборима победи Вучића.