ЗАСТАВА СРБИЈЕ НА КАРПАТИМА: Планинари из Велике Плане јуче у Румунији освојили три врха изнад 2.000 метара

Пише: Душан Марић

Јуче су планинари из Велике Плане развили заставу Србије на три планинска врха на  планини Царку, на Западним Карпатима, у суседној Румунији. Сва три су виша од 2.000 метара.

У поход смо кренули око пола осам ујутро, са раскрснице путева испод планинског центра Мунтеле Мик, са око 1.200 метара надморске висине. Пут нас је водио кроз столетну, изузетно лепу, букову и четинарску шуму. Не сећам се да сам негде видео таква, као стрела права и до 30 метара висока, стабла букве.

Ту и тамо, уз пут нас поздрављају веверице и детлићи. Док веверице беже у висине крошњи, детлићи се и не обазиру на наше присуство, већ рударском упорношћу врте стабла под чијом кором су открили присуство црва.

После сат времена пешачења шумским путем стигли смо до малог језера Цунту, које се налази на 1.460 метара надморске висине. Након краћег одмора, брања боровница и обнављања резерви воде са потока који језерце пуни водом, кренули смо према врху Варфул Тарку.

Време идеално за пешачење уз планину. Сунце греје, дува осредњи ветар, температура 11 степени. Успут, на планинским падинама, које су обрасле једноличном оштром травом и закржљалим жбуњем боровнице наилазимо на велика стада оваца. Љубазни чобани нам отпоздрављају на српском језику. Уз свако стадо по четири-пет паса овчара.

У групи има старијих а и физички мање спремних људи, па са одморишта на неких 1.700 метара, договарамо да пут наставимо како ко може. Док се сви остали опредељују за лакши темпо, Милош Радоја из Гламоча и ја се издвајамо из групе и дајемо себи задатак да убрзамо темпо и да не одмарамо.

И он је плањански зет. Имао је шест година кад су његови, из Халапића код Гламоча, побегли испред хрватске војске и зауставили се у Србији. Игром судбине, у Београду је упознао девојку из Ракинца код Велике Плане. Дошли су да живе код њених. Имају једно дете, друго је на путу. Родитељи су се, богу хвала, вратили у завичај.

Успут правимо фотографије лепих пејзажа. Лево, према северу, између гребена којим се пењемо и суседне планине угнездила се дубока котлина, чије стрме стране, без и једног дрвета, дели брз планински поток, који извире под самим врхом планине. Ту и тамо у котлини виде се катуни, мање кућице за чобане и торови за овце. Све сазидано од камена, кућице прекривене  каменим плочама.

На Варфул Тарку и његових 2190 метара надморске висине стижемо пола сата пре подне. На врху планине налази се метеоролошка станица. Велика бела, зубом времена нагрижена, помало запуштена зграда, испред које нас дочекује чувар. Радује се гостима, додијала му самоћа. На солидном српском, пита да ли имамо цигарета.

Испред станице тридесетак метара букових дрва. Зиме су овде сурове. Показује нам на крст у подножју врха. Ту су сахрањени муж и жена. Пошли да освоје врх планине, али нагло пукла мећава и прекинула њихов пут. И планинарски и животни. Смрзли су се 100-200 метара надомак метеоролошке станице. Жена је била трудна.

На врху планине нам се придружују и тренер рагби клуба из Темишвара и две његове сапутнице. И док је успон на планину за већину огроман напор, њих троје су до врха стигли лагано трчећи. Без икакве опреме и хране, са по једном флашицом воде у рукама.

Развијамо заставу Србије и наздрављамо са ракијом коју сам донео из Високих Дечана. Из окупиране Метохије. Питам рагбисту, има ли Срба у Темишвару. Каже, има. Први комшија му је Србин а и у клубу који тренира има Срба. Као потврду да му је наш народ близак, пева Бајагину „хајде, бели мој сафиру, хајде, чежњо и немиру“. Једна Румунка тражи да је сликам са српском заставом.

Прелеп поглед.  На све стране непрегледни низови планина. Чувар нам показује врхове Вршачких планина, Копаоника и Старе Планине, који се назиру на хоризонту који је замутила оморина. У подножју стена, 200-300 матара испод врха, угнездила се два мања ледничка језерцета.

Након прикупљања целе групе и краћег одмора, уз конзерве пива које је председник плањанских планинара Ненад Динчић Коска успео да хладне изнесе на планину, делимо се на две групе. Они који су се превише уморили ће назад а већина ће у освајање још два врха на овој пространој планини. Која је као створена за овчарство.

После три четврти сата пешачења преко ливада, које су опасле овце, стижемо на Вафул Цалеану, који је шест метара виши од врха Царку. Одатле се оштрим гребеном, у чијем подножју се са обе стране налазе милиони тона камења које је ерозија одвалила са њега, пењемо на Варфул Брустуру (2.116). Најнижи и за успон најтежи врх.

Буквално, Брустур прекривају наслаге камења, по којима је врло незгодно ходати. Као да је неко са небеса истресао врећу са оштрим камењем. Успон на врх је протекао и тако и тако, али силазак низ стрм одрон камења, које се измиче испод ногу и отискује низ стрмину, је за све био напоран и ризичан.

Само што смо савладали тај, чекао нас је не много лакши задатак. Да би се вратили до језера Цунту и главне стазе, требало је спустити се у 600-700 метара дубоку котлину и испети се на њену другу страну.

А стране котлине су на појединим местима толико стрме, да ни овце низ њих не могу силазити право, па су падину ишарале попречним путићима. Нигде ни једног дрвета или макар жбуна. Наилазимо на три већа стада оваца, од чијих насртљивих паса чувара се бранимо штаповима, камењем и подмићивањем храном коју носимо са собом. Зависно од тога како је група паса који нас нападају расположена.

Призор који нас је сачекао у дну котлине је величанствен. Изнад нас, један до другог, чини се на дохват руке, три врха виша од 2.000 метара, чије се стране скоро окомито обарају у котлину. Кроз долину, чија је надморска висина око 1.200 метара, тече главни поток у који се улива десетак мањих. Шаренило од камења, пожутеле траве и воде.

На једном од три већа потока-притоке два мања водопада и неколико пенушавих слапова. Због брзине и удара у стене изгледа као да је вода беле боје. А вода хладна као лед, укуснија од најбољег пива. Око потока, с једне и друге стране, неколико оскудних катуна и два стада крава. Делује да немају чобана.

Пењемо се уз другу страну кањона и поново избијамо на главну стазу. На њој се сусрећемо са неколико група румунских планинара, који се као и ми враћају са планине. Само што они нису скретали са главне стазе, ломатали се по камењару Варфул Брустура и кањону, па делују одморније.

Упркос умору, Милош и ја певамо. Ред крајишких, ред шумадијских и поморавских песама. Покушавамо да у души помиримо стари и нови завичај. Румуни очигледно разумеју да смо Срби, поздрављају нас са осмехом, неки прилазе и да се рукују.

Око седам сати увече стигли смо до места на којем нас чека комби са којим смо кренули на овај поход. Коска из фрижидера „сакривеног“ у пртљажнику комбија вади десетак хладних пива а Дејан Филиповић, организатор путовања, нам саопштава „пресек“ данашњег дана: препешачили смо око 28 километара, кад се све сабере савладали успон од око 1.700 метара и испели се на три врха, од којих је сваки виши од 2.000 метара.