РЕКТОРКА УКИНУЛА АУТОНОМИЈУ УНИВЕРЗИТЕТА: Јефтино додворавање досовској опозицији

Пише: Душан Марић

Са аутономијом универзитета ствари стоје слично као и са невиношћу младе. Често се о њој прича а све мање је има. Показало је то и ријалити у организацији опозиције који је прошле седмице завршен на Универзитету у Београду.

Акција која је јавности представљена као борба за аутономију универзитета, претворила се у тежак шамар истој.

Група доконих или добро плаћених студената, опозиционих активиста, који себи могу да приуште луксуз да у сред најважнијег испотног рока млате празну сламу, окупирала је просторије ректората, укључујући и кабинет ректора Иванке Поповић. И поставила ултиматум да се докторска дисертација министра финансија Синише Малог прогласи за плагијат. У супротном, они ће зграду ректората до даљњег задржати као своју стамбену зграду. Таман да не морају да изнајмљују станове и плаћају кирију. При чему су своје хулиганско понашање правдали наводном борбом за одбрану аутономије универзитета.

У један џеп ставиш индекс (ако га сви и имају), у други чланску карту ДС, Двери или НС, провалиш у ректорат, отмеш кључ од портира и браниш аутономију универзитета. Није него. Па ни Бушмани из оног урнебесног филма „Богови су пали на теме“ не би прогутали ту сладуњаву причу.

Било је за очекивати да ректорка затражи од млађаних опозиционара да напусте просторије. Првог дана. А ако то не учине, да лепо позове полицију. Да их она за уши извуче напоље. Како се то свуда у пристојном свету ради са провалницима.

Из најмање два разлога. Први је управо аутономија универзитета. Која подразумева да нико, ни власт, ни опозиција, не могу да ометају рад универзитета. На шта би то наличило кад би свака напаљена шуша која умисли да може да дели правду упадала у институције и постављала ултиматуме? Где би нас то довело?

Други разлог јесте тај што је ова весела опозициона дружина седиште универзитета заузела у септембру, кад на универзитету и у ректорату има највише посла. Врши се упис бруцоша, студенти старијих година полажу испите у септембарском року, последњем у школској години, од којег зависи да ли ће дати или изгубити годину, врши се расподела места у студентским домовима. Посла преко главе. Осим за доконе студенте. Који извршавају партијски задатак. Неко из идеала, неко за новац.

Ректорка Поповић не само што није позвала полицију, већ није ни покушала да уђе на своје радно место и одбрани аутономију универзитета. Притом се у јавности оглашавала изјавама које се пре могу разумети као прећутна подршка студентима, него њихова осуда.

Јадна дечица, заиграла се. Ти младићи и девојке су хтели да полажу испите, али кад год би покушали да уче савест би их пресекла горе него што је сабља Срђе Злопоглеђе секла Турке на Косову. Где да они уче, кад универзитет није слободан.

Није неслободан зато што лидери опозиције на њему агресивно регрутују своје присталице, посебно у оквиру пројекта „1 од 5 милиона“, већ зато што није поништио један докторат. Један једини који је сумњив. Сви остали докторати и магистрати на Универзитету у Београду и Србији, који иначе ничу брже него печурке после кише, су у реду.

Изгледа да ректорки није ни мало сметало што две недеље није могла да дође на своје радно место. Добро јој дошло да остави туршију, спреми ајвар и киселе краставчиће. А било је времена да направи и слатко. Под условом да јој посао домаћице иде макар мало боље од вођења највећег универзитета у Србији.

Кад је завршила зимницу, ректорка је села са младим опозиционарима, који су сами признали да припадају политичкој групацији „1 од 5 милиона“  и „после тешких преговора“ у име „аутономног“ универзитета усвојила све њихове захтеве. Као да су били њени.

Уз следеће објашњење: Ректорат прихвата одговорност за решавање овог питања, које се одлаже више од пет година. Као ректорка гарантујем да имам снаге да спроведем процедуру утврђивања валидности доктората Синише Малог, без обзира на функцију коју обавља“.

Дирљиво. Скоро су ми сузе кренуле. Значи, ректорка има снаге. Што значи да није све изгубљено, има наде за Србију. Е сад има ту једно питање које девојци срећу квари:  што ту снагу, кад је већ има, није искористила у протеклих пет година? Свих тих пет година она је била или ректор или проректор Универзитета у Београду. Шта је чекала?

Мислим да је млађане опозиционаре ректорка требала да награди бар са једним испитним роком приде. Заслужили су. Није лако 12 дана се излежавати по неудобним кожним фотељама, организовати журке и терати спрдњу са   Универзитетом у Београду. А богами и са државом.

Сигурно се питате а шта је у мом коментару са докторатом Синише Малог. Ништа. Он ми није тема. Као што није био ни овим студентима. Он им је само послужио као изговор за још један напад на актуелни режим и још један покушај изазивања нових нереда у Србији.