НАСТАВЉА СЕ СРАМОТНО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ Четници сатанизовани а 500 погинулих партизана важније од 3.444 погинулa ратника са Мачковог камена, Колубаре, Солунског фронта…

Пише: Душан Марић

Општина Велика Плана је полагањем венаца на споменик групи партизана у градском парку,  свечаном академијом у Центру за културу, концертом АКУД „Шпанац“ из Београда и пријемом у такозваној „градској кући“ 10. октобра обележила годишњицу ослобођења Велике Плане од нацистичке окупације, 10. октобра 1944. године, када су јединице херојске Црвене армије у незадрживом налету прешле Мораву и присилиле немачке војне јединице на повлачење према Београду.

Од завршетка Другог светског рата 10. октобар је у Великој Плани слављен као Дан ослобођења. Након 5. октобра 2000. године ДС, ДСС и остале странке из владајуће Коалиције ДОС су прекинуле са обележавањем тог датума. И на тај начин демонстрирајући (наводни) потпуни ракид са Милошевићевим „комунистичким“ режимом.

После прекида од 18 година, општинска власт, коју чине СНС и СПС, је прошле године, „вратила“ обележавање 10. октобра као општинског празника.  И то је добро. Прво, због свих жртава и патњи које је становништво Велике Плане претрпело од 1941. до 1945. Друго, корисно је за један народ и државу да афирмише своју борбу за слободу и своје грађане надахњује слободарском традицијом.

Међутим, намеће се питање зашто општина Велика Плана, на исти или сличан начин, не обележава и своје ослобађање у Првом светском рату, 28. октобра 1918. године? Које је много више „српско“ и без мрља, укључујући и тешке злочине, какве су пратиле ослобађање 1944. године.

У октобру 1944. Велику Плану су ослободили руски војници, борци Црвене армије.

У октобру 1918. Велику Плану су ослободили српски војници, борци Војске Краљевине Србије.

Након што су у октобру 1944. Руси ослободили Велику Плану, локални партизански моћници су извршили масовно стрељање грађана, својих идеолошких противника. По кратком поступку, без суда и суђења. Углавном уз образложење да су сарађивали са окупатором. Као да су Хитлерови нацисти питали Плањане желе ли или не желе да сарађују. По списковима државне Комисије за тајне гробнице комунисти су крајем 1944. и почетком 1945. у Плани стрељали најмање 116 лица, док се 88 несрећника воде као нестали.

Након ослобођења Велике Плане 1918. године, припадници Краљеве Војске нису стрељали ни једног становника ове општине. Наравно, и у Првом светском рату многи становници Плане, неко милом, неко да би преживео, неко силом, сарађивали су са аустроугарским и бугарским окупатором. Али ослободиоци нису желели да због те сарадње проливају братску крв и тако увећавају ужасну несрећу која је задесила становништво ове општине.

У рату од 1941. до 1945. у Великој Плани је од окупаторске руке, болести изазваних ратним пустошењем и глади страдало неколико стотина цивила.

У ратовима од 1912. до 1918. у Великој Плани, углавном од болести и глади, страдало је више хиљада цивила.

У Другом светском рату, у борбама, логорима и одмаздама погинуло је око 500  присталица партизанског покрета из Велике Плане.

У Првом светском рату и два балканска рата погинула су 3.444 борца из Велике Плане. Седам пута више него од 1941. до 1945. године.

Очигледно је да су жртве коју је Велика Плана поднела од 1914. до 1918. вишеструко веће него жртве које је ова општина поднела од 1941. до 1945. године.

Неспорно је јунаштво и страдање плањанских партизана, пре свега на Кадињачи, у одбрани тзв. Ужичке републике, на Сремском фронту и у борбама које су партизанске јединице водиле у Србији и БиХ. Али ништа мање није јунаштво и страдање официра, подофицира и војника Војске Краљевине Србије из Плане на Мачковом Камену, у Колубарској и Церској бици, при повлачењу кроз Албанију,  у биткама за Кајмакчалан и на другим ратиштима. Напротив.

На основу наведеног, било би разумљиво да општина Велика Плана и садашње генерације Плањана са више посвећености и уважавања негују сећање на ослобођење и ослободиоце из 1818. него на ослобођење и ослободиоце из 1944. године.

Али ствар стоји потпуно обрнуто. Велика Плана обележава дан ослобођења 1944. али не обележава дан ослобођења из 1918. године.

Још ненормалнији је однос локалне власти, али и јавног мнења, према партизанском, с једне и четничком покрету, с друге стране.

Историјска наука, како српска, тако и светска, кажу да је Србија у том рату имала два антинацистичка и антифашистичка покрета – четнике, под командом армијског генерала Драгољуба Михаиловића и партизане, под командом Јосипа Броза Тита. Оба та покрета су направила и превише грешака, иза оба покрета су остали крвави трагови злочина над припадницима супарничког покрета али и цивилима, оба та покрета су у појединим фазама сарађивала са окупатором, али је неспорно да су се и четници и партизани борили за ослобођење Србије.

Уважавајући ту чињеницу држава Србија је пред законом изједначила припаднике Народно ослободилачке војске, под Титовом и борце Равногорског покрета, под Дражином командом. Скупштина Србије је 21. децембра 2004. усвојила Измене закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица („Службени гласник Социјалистичке Републике Србије, број 54/89 и Службени гласник Републике Србије број 137/2004)  , којим су изједначена права припадника четничког и партизанског покрета, те установљена „Равногорска споменица 1941.“, попут „Партизанске споменице“. Од 200 присутних посланика за усвајање овог закона гласало је њих 176.

Упркос томе, у Великој Плани се упорно наставља фалсификовање историје, које су комунисти почели 1944. године. Као и пре рушења комунизма, о партизанима се говори као о нечему што је симбол позитивног, хуманог и напредног, док се четници сатанизују као кољачи, симбол злочина, назадности, прљавштине…

Јесу поједини четници и четничке јединице чинили злочине над становништвом Велике Плане, али су четници убили много мање Плањана, него партизани.

На споменик групи знаних и незнаних партизана у градском парку више пута годишње полажу се цвеће и венци, уз учешће највишег општинског руководства и присуство локалних медија.

Прође година дана а да се на поједине споменике јунацима из балканских и Првог светског рата, који су у време Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије подигнути у већини плањанских села, не положи ни букет цвећа.

Однос према припадницима Равногорског покрета је још гори – на територији општине не постоји ни једно спомен обележје које би подсећало на њихово постојање.

У два балканска и Првом светском рату за слободу Србије и Велике Плане живот је положило више стотина официра и подофицира из Велике Плане.

Ни један од њих нема своју улицу.

Али су зато и град и већина села премрежени улицама која носе име партизанских бораца. У већини случајева, у питању су људи чији допринос борби за ослобођење Србије и Велике Плане ни изблиза није толики да би по њима била названа нека улица.

Исти случај је и са називима школа, установа, културно-уметничких друштава…

По њима се не би могло ни наслутити да су Први балкански рат, Други балкански рат и Први светски рат уопште вођени, а камоли да је у њима за слободу Велике Плане и Србије страдало 3.444 ратника из Велике Плане, од којих су многи задивили својим јунаштвом.

Разумљиво је што комунисти и комунистичка деца истрајавају на фалсификовању историје. Јер им оно још увек, и седам деценија након Другог светског рата, омогућава извесне друштвене привилегије. Још увек се унуци и праунуци партизана и Титових присталица лакше запошљавају и лакше решавају нека егзистенцијална питања него унуци и праунуци четника. Чак и оних четника који су погинули првих ратних месеци, пре разлаза између четника и партизана, као припадници јединственог устаничког покрета.

Али је несхватљиво како им потомци јунака са Цера, Сувобора, Солунског фронта то дозвољавају. Зашто се већ једном не супроставе? Зашто већ једном не подигну свој глас и не затраже да се жртва њихових предака поштује бар колико жртва Титових партизана?

Општина Велика Плана треба да настави да прославља дан ослобођења 1944. године. Али мора да у истој мери, на истом нивоу, почне да прославља и дан ослобођења 1918. године.

И да поштује закон који јасно каже да су Дражини четници, као и Титови партизани, ратовали за слободу Србије.