На Вучића повика, а лисице коло воде
Пише: Душан Марић
Већ годину и по дана опозиција окупљена у Савез за Србију (кум који је бирао име очигледно има смисла за комедију) оптужује власт да провоцира сукобе и ванредно стање. Већ је отрцана фраза да је Вучић диктатор (колико је болест узела маха говори и податак да га присталице опозиције на друштвеним мрежама, без икаквих последица, упоређују са Хитлером, злочинцем који је разорио Европу и изазвао смрт 50 милиона људи) који власт неће препустити без крви. Шаље се порука како су за напетост у српском друштву криви председник државе и његова странка.
Чињеница је да Вучић можда и пречесто упозорава на опасност да се дестабилизује држава и даје помало алармантне изјаве о опасностима по мир на Балкану. Али, ако ћемо поштено, чињеница је да он у пракси не чини ништа што доприноси изазивању напетости а камоли насиља у Србији и региону. Напротив. Пре би му се могло приговорити да је превише попустљив и према опозицији и према комшијама. Толико да то често изгледа као слабост. На унутрашњем плану та попустљивост иде дотле да спречава надлежне органе (полицију и тужилаштво) да раде свој посао и спрече опозицију у кршењу закона.
На другој страни, политика опозиције изнедрене на анационалној политици ДОС-а огољено се свела на покушаје изазивања сукоба и ванредног стања. Већ годину дана суботом увече уличном шетњом паралишу Београд. Једном седмично милион и по људи таоци су неколико стотина шетача. „Диктаторска“ власт не чини ништа да то промени. На своју штету. Јер све више Београђана не прихвата објашњење да је зарад мира у кући у реду да им шачица људи онемогућава слободу кретања.
Насилни упад у зграду РТС, са моторним тестерама је школски пример покушаја државног удара. Полиција је реаговала тек кад је постало питање минута кад ће пучисти преузети вођење програма националне телевизије. У „нормалној“ држави организатори овог насиља били би оптужени за покушај пуча, добили добре батине и вишегодишње робије. Диктатор Вучић их је све амнестирао.
Као што је то учинио и са функционерима и присталицама Савеза за Србију који су следећег дана напали на зграду Председништва, спречавајући га да ради свој посао. Замислите да хиљаду људи насрну на врата Беле куће или Кремља, од Трампа и Путина направи таоце а да америчке и руске снаге безбедности не интервенишу са највећом бруталношћу? Па за десет минута би их помели као цунами.
Без реакције „диктаторског режима“ и процесуирања организатора прошао је и покушај Двери да блокирањем свих улаза у РТС спрече гостовање председника државе. Не верујем да би такво играње са државом прошло ни у Занзибару. Да Обрадовић, Ђилас, Јеремић и друштво немају намеру да стану са изазивањем сукоба показује и недавна осмочасовна блокада РТС, током које нико од запослених није могао ући на своје радно место. У нормалним државама тако нешто је незамисливо.
Неодговорно и шарлатанско понашање лидера Савеза за Србију, од којих се већина понаша као да их контролише БИА или да су на платном списку Вучића и СНС, па се труде да опозицију што више згаде грађанима Србије, кулминирало је покушајем Бошка Обрадовића да са својим присталицама провали у Скупштину Србије. У којој седи као народни посланик.
Сцена кад лидер Двери мотком на којој се налази државна застава лупа у врата парламента а његове присталице га гласним повицима охрабрују да буде агресивнији и чак позивају на (ново) спаљивање Скупштине је најбољи доказ колико поједини људи у жељи да се дочепају власти немај ни мере, ни образа. Обрадовић се понаша као ован који је одлучио да се туче, без обзира да ли се с друге стране налази ован или балван. Он у нешто ударати мора.
Јасно је да су досовцима сукоби и прича о диктатури потребни како би поправили све лошији рејтинг код бирача и можда преокренули своју безнадежно губитничку позицију. Али је још јасније да су тврдње о постојању диктатуре у Србији обично трабуњање а да ванредно стање прижељкује и изазива само део опозиције окупљен у СЗС. Зато и има подршку само 10 одсто бирача.