КЊИГА МИЛАНА КАРАНА „СРБИ ДУВНА – ЖИВОТ И СТРАДАЊA“: Монументални споменик дувањским Србима и њиховој мученичкој судбини

Пише: Душан Марић

Књига Милана Карана „Срби Дувна – живот и страдања“ још једно је драгоцено и потресно сведочанство о историји и страдању српског народа на размеђу између Западне Херцеговине и Босанске крајине, на простору од Раме и Купреса, преко Дувна, до Ливна и Имотског.

Аутор је књигом која има 900 страница описао ваљда све што је у историји Дувна (које се у разним периодима звало Жупањац, Жупањ поток и Томиславград, које име и данас носи) и српског народа у том крају било значајно. Од средњовековног православног манастира Лабостин у Дувањском пољу, сабора српских кнежева у Дувну 877. године, доласка у Дувно српског цара Душана, измишљеног крунисања на Дувањском пољу хрватског краља Томислава и смрти сердара Стојана Јанковића, преко структуре становништва, обичаја, свакодневног живота, привредног и културног развоја, па до три рата у 20. веку у којима су над српским народом дувањског краја почињени тешки злочини. Укључујући и злочин геноцида у рату од 1941. до 1945. године.

Размере тих злочина најбоље показује чињеница да на пространству између Малована, Тушнице, Медине, Грабовице и Љубуше, где су пре два века чинили већину становништва, Зелена, Карана, Ћевапа, Савића, Павлица, Мишковића, Важића, Милисава, Станића, Станишића, Талића, Вуковића, Билановића, Зечевића и других Срба има само у траговима. Углавном у натписима на крстовима по сеоским гробљима.

Највећи део је прво покатоличен а затим преведен у Хрвате, део је родни крај напустио у потрази за бољим животом, неколико стотина је окончало под усташким камама и у јамама а оно што је преживело геноцид и послератне миграције протерано је из Дувна у рату од 1992 до 1995. године.

По пописима становништва из 18. и 19. века Срби православни и Срби католици чинили су већину становништва, да би по попису 1910. године Срба у дувањској општини било само 1.222 или пет одсто.

У Другом светском рату, у три наврата, први пут крајем јуна (видовдански покољ), други пут 1. августа 1941. године (илиндански покољ), трећи пут у септембру 1942. усташе су убиле и у јаме око Дувањског поља убациле 282 Срба. У јаму Слипица код Горњег Бришника убачено је 129 Срба из села Цебаре. У јаму су бачени сви сељани, укључујући и децу у колевци. Најмлађе дете имало је два месеца. Над јамом и у јами окончан је живот 17 породица Зелен и седам породица Витезовић.  Злочин је преживела само Мара Зелен која се успела сакрити у житу и њен муж Стево Зелен који је успео да жив изађе из јаме. У јаму у Тушчића гају на планини Камешници убачено је 78, у јаму Каурска на планине Паклине 25, у јаму Голубинка на планини Грабовици 25 Срба…

Пре убацивања у јаму несрећници су ударани маљевима и секирама…Многи су у јаме падали живи и доле су умрли од крварења, глади, хладноће. У јами Голубинки, која је нешто плића од осталих, неколико Срба је било живо и три дана након убацивања.  Кад су то сазнале, усташе су дошле, извадиле их из јаме, убиле и поново бациле у јаму. Из јаме изнад Бршника успео је да побегне један несрећник, Витезовић из села Цебаре. Он је у зору следећег дана примећен изнад Стипанића, усташе су организовале потеру, ухватиле га, довеле у затвор у Дувну и ту задавиле.

Покољ над Србима из Цебара организовао је њихов комшија из Бришника Маријан Фрањић. Након последњег рата Хрвати су у Бришнику подигли капелу на чијем крову је постављен звоник у облику латиничног слова У, симбола усташких кољача.

Међу организаторима злочина били су фратри Карло Грабовац и Мијо Чуић, таборник Бајро Тањевић,  Бариша Жилић, Перо Ћаварушић, Маријан Шола, Марко Ивић, Таде Лерота, Стојко Зрно, Винко Томић, Тадија Вишић, Петар Цикоја, Анте Радош, Анте Луетић и још неколико десетина крвника.

На другој страни, бројни поштени Хрвати као што су били Миле Перић, Миле Кришто, начелник општине Шујица Стипић, фратар Клемо Докић, жандар Перо Мејић, Наско Ђугум, Хаџо Ђугум, Радука Перић, Томо Медић и други покушавали су и понекад успевали да заштите своје православне комшије. Неки од њих су због тога платили главом. Један од њих је и начелник дувањског котара Томо Малеш, родом из Сиња. Прво је премештен на службу у суседно Ливно, где је наставио са својим племенитим радом на спашавању Срба, међутим половином 1941. године позван је у Загреб и тамо убијен.

Да се већина Хрвата и муслимана гнушала усташких злочина и безобзирног клања недужних људи показује и чињеница да су противници Павелића и његових крвника у августу 1942. године  формирали Дувањски партизански одред. Каран описује ратни пут одреда и од заборава отима његове борце, али и Дувњаке, Србе, Хрвате и муслимане,  који су се у другим партизанским јединицама борили против хрватско-муслиманског усташлука и немачког нацизма.

По попису обављеном 1971. године у Дувну је било 970 а по попису 1991. године 576 Срба. Након рата од 1992. до 1995. у Дувну је остало тридесетак Срба, већином старих или оних у национално мешовитим браковима. Већина је умрла или се одселила, тако да у граду у подножју планине Тушнице сад има десетак Срба.

Злочини над Србима у Дувну су се поновили и у последњем рату али у мањем обиму него пола века раније. У првој ратној години Хрвати су у Дувну утамничили 320 Срба из Дувна и околних села. Практично, све српско становништво је ухапшено. Укључујући и тек рођену децу. Војно способни мушкарци су држани у затворима у граду а старци, жене и деца су скупљени у село Рашћани, које је претворено у логор. Већ на почетку терора, 9. априла 1992. године, екстремисти су експлозивом разнели и сеоску цркву посвећену Ваведењу пресвете Богородице на Мандиној Главици.

У августу 1992. Међународни црвени крст је у Рашћанима регистровао 250 логораша, стараца, жена и дјеце. Најстарији међу њима Жарко Зечевић имао је 94 а најмлађе, Теодора Марић и Вања Савић, нису имале ни годину дана. Једанесторо логораша умрло је од старости, стреса и изостанка лечења.  Хрвати су дозволили да МЦК 29. јуна 1993. Србе из логора у Рашћанима евакуише у Републику Српску. Отад у Рашћанима и другим дувањским селима нема Срба.

Мушкарци заточени у Дувну су после систематског премлаћивања и након што би потписали признање које су им саставили њихови мучитељи, коришћени за обављање разних послова, углавном на њивама. Једанаест њих је подлегло зверском мучењу и није дочекало размену и прелазак на територију Републике Српске – у слободу.

У отимању од заборава страдања дувањских Срба Каран иде од села до села. Рашћани, Еминово Село, Мандино Село, Липа, Оплећани, Баљци… И из сваког села објављује изјаве сведока о сопственом и страдању својих комшија.

Посебну пажњу у Карановој књизи заслужује сведочење о Србима путницима-намерницима које је 1992. пут нанео до овог дела Херцеговине. Углавном су у питању радници  из Србије и БиХ који су радили у Ријеци, Пули, Сплиту, Загребу и другим хрватским градовима а које је полиција Републике Хрватске (само зато што су српске националности)  хапсила, одузимала им документа, доводила их до границе са БиХ и ту их предавала полицији из Дувна и Ливна. Тачан број тих несрећника никад неће бити утврђен али је и из Карановог сведочења и сведочења других дувањских Срба неспорно да се ради о десетинама.

Са границе су спровођени у „званичне“ затворе у Дувну и Ливну а још чешће у разне „приватне“ логоре. Где су пребијани и убијани. Углавном након зверског мучења. Један од тих логора налазио се у дувањском селу Галечић. Логораш који је преживео пакао Галечића и сведочио о тамо почињеним страхотама тврди да су поједини Срби, изломљени зверским мучењем, скидани до гола, везивани уз стабла дрвећа и остављани да тако умру. Немоћне несрећнике су нападале вране и друге птице, вадиле им очи…

Међу злочинцима који су се патолошки иживљавали над Србима у свим сведочењима забележеним у овој књизи издваја се животиња у људском обличју Иван Кришто Дугоњче. Људском мозгу је тешко и замислити методе мучења којима се та искомплексирана звер служила. Одмах за њим ту су Драган Перић звани Врића, Никола Кришто, звани Крешић, Анте Јурич, звани Златоњић, Драго Бановић Галиновић, муслиман Акиф Хаџић Кифо….

Као поштен човек и објективан хроничар, без обзира на ужасну неправду која учињена њему, његовој породици и његовом народу,  без обзира на терор којем су га дојучерашње комшије месецима извргавале, Милан Каран није пропустио да сведочи и о Хрватима из Дувна који су се супростављали усташком лудилу и покушавали да спрече злостављање својих комшија Срба. Дирљиво је са колико пажње се после рата присетио сваког имена, сваког доброчиниства, макар то био и само поглед пун разумевања за робовски положај у којем се налазио.

А у лудом ратном времену, кад су главну реч имала најгора пашчад а не људи, није било лако а често ни безбедно у Дувну се солидарисати са Србима, за њих се заложити. Полицајци Франо Петровић, Божо Покрајчић, Мирко Кордић и Иван Леутар, секретар станице полиције Иван Ћосић, магационер Ковачевић, предратни проусташки екстремиста Филип Багић, Перица Мајић, Мирко Вишић, Мијо Марковић из Срђана….само су неки из галерије ликова оних које су Каран и остали Срби из Дувна запамтили по људском понашању и доброти.

Посебну вредност књизи „Срби Дувна – живот и страдање“ даје чињеница што је она дело човека који се пре тога није бавио писањем. Милан Каран је економист, којег су почетак рата и хапшење затекли на месту директора поште у Дувну.

-Хрвати ће још дуго ратовати са Србима, поготово тамо где живих Срба више нема. Ратоваће са оним безданкама, где су Срби и најбројнији. Док су живи поклекли, мртви пружају најжилавији отпор. Они који су клонули прије смрти живе сахрањују испод буса промијењене вјере и нације, лакше им замећу трагове – пише у овој тужној хроници српског страдања.