СЛУЧАЈ ДРАГОЉУБА МИЋУНОВИЋА, ОСНИВАЧА ДС

Пише: Душан Марић

Нема за шта Драгољуба Мићуновића нису оптуживали. Укључујући и то да је као млађани комуниста јахао попа, до тога да је добар део живота радио за УДБУ, тајну државну полицију.

Међутим, ако ћемо реално, без страначке пристрасности, Мићуновић је један од најмање компромитованих српских политичара. Који је имао меру и кад је она другима недостајала. За разлику од већине водећих српских политичара, којима је и само неколико година власти било довољно да намештањем послова постану милионери, он се од политике није обогатио. Нити се у њој много бахатио. Константа његове политичке каријере јесте борба за демократизацију српског друштва. Много чешће него што је то пракса у Србији,  он је опште националне и државне интересе стављао изнад страначких.

Потврдио је то и својим најновијим политичким ангажманом: дизањем гласа против бојкота избора. Председник политичког савета ДС није ни глуп, ни ћорав, да не види и негира грешке и недостатке власти, да негира постојање (зло)употребе медија, посебно кад пред народом треба додатно оцрнити ионако црну и килаву опозицију и кроз блато таблоида провући неког од политичких противника СНС.

Али,  као човек са огромним  животним и политичким искуством поштен је да призна да је слично било и у време кад се ДС налазила у позицији СНС. Ведрила и облачила Србијом. Међутим, то ни тад, ни сад, није довољно јако оправдање за бојкот избора. И покушаје пресељења политичке борбе из парламента на улицу.

Најугледнијој личности у опозицији окупљеној у Савезу за Србију је јасно да ће се на изборима опозиција провести као бос по трњу. И да тренутно за ту бољку нема лека. Али су му јасне и још две много важније истине. Прва је да се ионако слаба и расколима урнисана ДС приступањем Савезу за Србију скоро угасила. Предстојећи избори су последњи воз да се странка отргне из загрљаја Обрадовића и Ђиласа, врати у парламент и почне мукотрпан рад на обнови свог идентитета и страначке инфраструктуре. Која се у већини општина потпуно распала.

А Србији је потребна странка профила и традиције ДС . Без обзира на огромне грешке и штету која је под њеном влашћу причињена држави. Изнад свега, уништење економије и расрбљавања државе. Посебно у првим годинама након насилног рушења Милошевића и преузимања власти, у савезу са хулиганима и криминалцима. У име „демократије“ и додворавања Бриселу. Јер, није мало ствари у којима ДС може да послужи и као пример. Једна од њих је свакако и то што је у њој, више него у другим странкама, дозвољавано право на другачије мишљење и што место лидера није доживотно резервисано за једног истог човека. Од обнављања рада странке 3. фебруара 1990. демократе су промениле седам председника.

Друга је истина да је Србији потребна стабилност. Не у следећих неколико година, већ у следећих неколико деценија. Само стабилна Србија може да се избори за добро решење три најважнија државна и национална питања. То су развој економије и побољшање животног стандарда становништва, Косово и Метохија и Република Српска.

Та стабилност мора да буде утемељена на вољи народа. А воља народа се најобјективније исказује на изборима. А не на улици. Верујем да је управо поразно искуство са 5. октобром један од главних мотива па се Мићуновић ових дана, у својој 90. години,  активније укључио у политичка збивања, ставом да је бојкот избора не само глупа, већ и опасна работа. И серијом интервјуа у којима разложно и аргументовано брани тај став.

Као и много пута раније, кад је указивао на застрањивања ДС и не само ДС, Мићуновић се нашао на удару оних који другачије мисле. Специфичност овог садашњег удара јесте што кампању против њега и јавни час о интересима те странке не држи неко од њених функционера, што би било нормално, већ лидер сасвим друге странке. Бошко Обрадовић, лидер Двери. Чији програм са програмом ДС имај додирних тачака отприлике као школе фудбала Радника из Сурдулице и Барцелоне. Добро, Радник нема школу фудбала али ни Двери немају програм.

Посебно је подло приписивање Мићуновићу мотива зашто је против бојкота. Међу којима је најкретенскији онај да се продао и да ради за Вучића. За то га оптужују политички дрипци који су за пет године бављења политиком стекли (читај: накрали), више него што је Мићуновић стекао за пет деценија.

Њиховој перверзности једнака је перверзност садашњег председника ДС Зорана Лутовца и његових сарадника. Ако имају и мало мозга, њима мора да je јасно да се овде не ради ни о личном интересу, ни о одбрани Вучића и његових интереса,  већ о бризи за будућност Демократске странке и Србије.

Због тога треба да, народски речено, скину сукње и стану у одбрану Драгољуба Мићуновића. У супротном, да као у епској песми “Ага од Рибника“, наруче преслице и вуну и преду кошуље за рачун лидера Двери, Драгана Ђиласа и бог живи зна за још кога и чије интересе. Што у Србији, што изван ње.