8. март – Дан дискриминације жена и читавих нација

Пише: Душан Марић

Бескрајна је листа подвала које су амерички каубоји сервирали човечанству и убедили га да исте представљају највећа цивилизацијска достигнућа. Или једину истину.  Које се треба држати као пијан плота. Једна од тих подвала је и начин обележавања 8. марта.

Историја је крцата масовним страдањима и великим подвизима жена за вредности које су много узвишеније од родне равноправности, висине плате и синдикалних права. Али захваљујући свеприсутној америчкој хегемонији међународни празник жена се скоро искључиво помиње по протестима радница у Чикагу и другим америчким градовима крајем 19. и почетком 20. века за већу сатницу и боље услове рада.

У руској Црвеној армији, која је сломила кичму Хитлеровој ратној машинерији, борило се 800.000 жена.

У највећим биткама Другог светског рата било је дана у којима су на пространствима око Дона, од Курска до Стаљинграда или у одбрани опкољеног Лењинграда, у борби против немачких тенкова гинуле стотине руских девојака, мајки, радница… Осмог марта се у свету одрже хиљаде манифестација посвећених женама, на свима њима се обавезно помиње синдикална борба америчких радница али не и десетине хиљада Рускиња које су погинуле бранећи човечанство од фашизма. Зато што су биле Рускиње и православке.

Огроман допринос заустављању 200 Хитлерових дивизија, колико их је укупно учествовало у биткама на руском фронту,  дао је 588. бомбардерски пук Црвене армије у којем су пилоти биле искључиво жене. Иако су летеле на најгорим авионима који су коришћени у Другом светском рату, двокрилцима направљеним од платна и иверице, биле су страх и трепет за немачке војнике. Због тога што су летеле само ноћу нацистички војници су их назвали „ноћне вештице“.

Хероине су летеле у више од 300.000 мисија и бациле више од 23.000 тона бомби на немачку армију. Сваки немачки војник који је успео да обори макар један авион „ноћних вепштица“ одликован је Гвозденим крстом, највишим немачким ратним одликовањем. Али у сценаријима за прославу 8. марта оне не постоје. Чак ни у Русији.

Као ни стотине хиљада Јеврејки које су убијене у нацистичким логорима. Немачка је моћна земља, једна од најважнијих чланица НАТО и прекоокеанских савезника Америке и било би незгодно то савезништво кварити осмомаровским подсећањем на организован помор јеврејских жена и девојчица. Лепше је, а и стомак лакше вари, као о највећем подвигу женског рода гуслати о борби чикашких текстилних радница да им се сатница повећа за три цента.

Није пракса, чак ни у Србији, да се неко од званичника сети да на Дан жена помене десетине хиљада Српкиња које су хрватске усташе поклале у Јасеновцу и другим логорима. Или десетине хиљада Српкиња којима су Хрвати напунили јаме у Источној и Западној Херцеговини, Ливну…

Чак ни међу Србима нико и не помиње хиљаде Српкиња које су, борећи се у редовима партизана, дале живот за ослобођење некадашње Југославије. Или Милунке Савић и других хероина које су борећи се у редовима јуначке Војске Краљевине Србије исписивале најчасније странице српске и европске ратне историје. Србима је милије да их и тог дана разне пинковизије „едукују“ бљувотинама о Луни, Кији и Милијани.

Иза незнане раднице из Чикага остали су дневнички записи о борби за краће радно време и веће плате. Иза незнане српске девојке, једне од 48.000 мученика, који су убијену у логору Стара Градишка, на зиду ћелије остали су крвљу исписани стихови:

Не коси драги траву покрај Саве, покосићеш моје очи плаве.