БИТКА ЗА ОСМАНАГИНУ КОСУ И МАЛУ КОПРИВНИЦУ: Ратни дневник за 17. март 1994.

Одломак из књиге „Битка за Купрес“

Одредио сам да знак за напад буде детонација зоље  коју ће у најистуренији ров испалити  Рајко Марчић из мркоњићких извиђача. Он је са разапетом зољом ноншалантно ишетао из заклона, раскорачио се на ивици ливаде и битка је почела. Запјевао сам пјесму „Спремте се спремте четници“, момци су хорски прихватили. Муслимани су жестоко узвратили али минут касније запуцало им је с леђа. Борина група је кренула у акцију са друге стране Османагине косе. Мала Копривница и падине Велике Шуљаге проламале су се од пуцњева и пјесме. Онај ко није доживио ту надреалну ситуацију не може ни да је замисли. У битку се са врха Велике Шуљаге, са својом „осамдесетчетворком“, укључио и Цуни, који је ровове непријатеља имао као на длану.

У јеку борбе у шуми иза нас нешто је почело да крши гране. Нисмо знали да ли је неко наш или су нам муслимани прошли иза леђа. Срећом, прије него што смо запуцали, из тог правца се зачуо узвик: „Бјежите Турци, ето Стеве“. Били су то Стево и Мидо. Након што су рањеног Милоша предали санитету, пожурили су назад у јединицу.

Послије двадесетак минута жестоке битке, непријатељска ватра почела је да слаби. Међутим, требало их је истјерати из ровова. Ископали су добре ровове а између нас је било 50-60 метара брисаног простора. Што је најгоре, нама је понестајало муниције. Ако битку ускоро не преломимо, напад ће пропасти.

Зато сам затражио подршку хаубица. Радио везом сам позвао команданта артиљерије капетана Јекића. Журило ми се, нисам имао времена да се припремим за шифровани разговор, па смо разговарали отворено.

Ја: Хитно ми треба артиљеријска ватра по северној страни ливаде на Малој Копривници.

Јекић: Ко је то?

Ја: Одаја. Марић. Јутел.

Јекић: Гдје се налазиш?

Ја: На Малој Копривници.

Јекић: Па зашто да тучем Малу Копривницу?

Ја: Зато што бијем муслимане а треба ми подршка.

Јекић: Чекај да видим.

Ја: Нема времена за чекање. Окрени хаубице и удри.

У том тренутку у разговор се укључио и потпуковник Ракић.

Ракић: Одаја, како то разговараш. Разговарај у шифрама.

Ја: Није ми до шифара, хитно ми је.

Ракић: Ниси на пијаци. Користи шифре. Гдје си ти тачно?

Ја: На Малој Копривници. На ивици ливаде.

Ракић: Куда онда да туче?

Ја: Предњу ивицу ливаде.

Ракић: Како да туче по теби, сунце те јебало?

Ја: Требају ми гранате да их истјерају из ровова. Људима ми нестаје муниције а нећемо да се повлачимо, осјећам да су готови.

Уз неразумљиве псовке, Ракић прекида везу а пет минута касније долетјела је прва граната. Звекнула је у врх Шуљаге, која се нама иза леђа дизала као зид. Да би погодила Малу Копривницу, рупу између Шуљаге и Османагине косе, граната је морала да пролети највише неколико метара изнад врха планине. Друга граната је прелетјела врх али јој се на путу испријечила једна велика стијена педесетак метара нама иза леђа. Да није било те чуке пала би тачно међу нас.

Зовем Јекића и кажем да гађа сто метара даље. Трећа граната пада право међу муслимане. Грмљавина граната помијешала се са штектањем аутоматског оружја и повицима којима су војници двије војске соколили једни друге.

Све је ближа и паљба са Османагине косе. Очигледно, Боро и његови се спуштају низ муслимански линију и полако је  „пургају“.

Десетак минута касније видимо муслимане како бјеже а момци на лијевом крилу улазе у прве  ровове, гдје се „сударају“ са Борином групом.

Како је већ пала ноћ одлучили смо да заноћимо на достигнутом положају, па да ујутро очистимо неколико преосталих ровова, на мјесту гдје се ливада обарала према путу за Малу Шуљагу.

Од заробљеног муслиманског војника сазнајемо да испред себе имамо 370. брдску бригаду из Бугојна.

НА ФОТОГРАФИЈИ ЈЕ ДЕО УЧЕСНИКА БИТКЕ, ПРОШЛЕ ГОДИНЕ У БАЊАЛУЦИ

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *