ПСИ ЛУТАЛИЦЕ ТЕРОРИШУ СТАНОВНИШТВО: „Појели“ 400.000 евра општинског буџета

Пише: Душан Марић

Ивана Илић из улице Момира Гајића у Великој Плани јутрос у 15 до осам није могла да оде на пијацу и јутарњу куповину.  Кад је изашла из дворишта своје куће, напали су је пси луталице. Због страха и брзине, колица је оставила испред капије и побегла назад у двориште. То је у Великој Плани честа појава.

Улице Велике Плане већ неколико месеци нису безбедне за кретање због великог броја паса луталица, који се све више по граду крећу у чопорима.

Посебно угрожене локације су градски парк, двориште Ветеринарске станице, заједничко двориште средњих школа и дворише ОШ „Свети Сава“, највеће плањанске образовне установе, које су чопори паса запосели као своју територију. И бране је нападајући не само друге псе, већ и пролазнике. На раскрсници Милоша Великог и Николе Пашића, најпрометнијој раскрсници у граду, свакодневно насрћу на аутомобиле и угрожавају безбедност саобраћаја. Посебно честа мета напада су бициклисти, на које се сјати читав чопор.

И кад уграбе лепо време да отворе баште својих објеката, власници кафића, ионако ојађени мерама којима држава покушава да обузда епидемију короне, имају проблем како да отерају псе луталице који им се шетају између столова и узнемиравају госте.

Већ дуже време забринути родитељи на друштвеним мрежама деле узнемирујуће видео снимке и фотографије чопора паса испред школа и с правом постављају питање кад ће њихова деца моћи да се слободно крећу школским двориштем и путем од куће до школе.

Проблем је попримио такве размере да је све више грађана, посебно жена и деце, који у вечерњим сатима избегавају да излазе у град, због страха да могу бити нападнути. Мало мало па се догоди неки озбиљнији напад паса на пролазнике. Неки се завршавају уједима а и тамо где се све заврши без угриза остају претрпљени страх и траума.

У Великој Плани су напади и угризи паса постали толико учестала појава да је све више грађана који их и не пријављују. Али има и оних који подносе пријаве и од Општине траже накнаду штете за доживљену повреду и претрпљени страх.

У последњих четири године општина је због паса луталица потрошила више од 400.000 евра. Довољно да се покрије градски базен. Довољно да се два пута реконструише и покрије градска зелена пијаца. Довољно да се новим слојем асфалта пресвуку километри улица. Довољно да се изгради вртић за смештај 200 деце.

Највећи део тог новца потрошен је на плаћање одштете онима које су пси луталице ујели. Знатан новац троши се на исхрану паса луталица у дивљем азилу у индустријској зони (посебно је питање које будале су пре десетак година дошле на идеју да азил за псе буде у индустријској зони и које будале су то дозволиле), на њихову стерилизацију и вакцинацију.

На последњој седници Општинског већа Велике Плане на којој се расправљало о овој теми, по решењимаљ Општинског суда, за одштету грађанима које су пси ујели одобрена је исплата 2.500.000 динара.

Локална власт је буквално постала талац овог проблема. С једне стране изложена је све већем, притиску јавности, јер грађани, с правом, очекују да им се обезбеди слобода кретања.  С друге стране је притисак неколико локалних активиста који се баве заштитом пасијих права и скандалозни законски прописи који скоро па онемогућавају општину да реши овај проблем.

Звучи шизофрено али је тачно: у овој држави закони и разни други прописи који се доносе по диктату изопачених кретена из Брисела псе штите малтене више него децу. Мањи је грех ошамарити дете него шутнути пса који те је напао на улици. Пре неки дан једна од активисткиња за заштиту паса физички је напала дете које је у покушају да се заштити од напада пса посегнуло за мотком. Уместо о емотивном стресу детета, она је у тим тренуцима размишљала о емотивном стресу пса.

Од јуче, кад је на свом Фејсбук профилу објавио једно бенигно и добронамерно обавештење у којем је најавио да ће Општина и ЈКП „Милош Митровић“ обезбедити измештање паса луталица из школског дворишта, свештеник СПЦ Предраг Поповић је доживео прави медијски линч, укључујући претње и најтеже увреде.

Прописи кажу да псе луталице могу да хватају само за то овлашћене агенције или служба зоохигијене. Коју нема већина општина. Међутим, након хватања, стерилисања и чиповања, агенција је дужна да пса врати у општину у којој је ухваћен. И, практично, пусти га на улицу.

Важећи прописи такође кажу да општине морају да имају азиле за псе. У оквиру којих мора да буде и један чврст објекат димензија најмање 30 са 10 метара. Скупштина општине Велика Плана је донела одлуку о оснивању службе зоохигијене, у саставу ЈКП „Милош Митровић“, покренула потребну процедуру и предвидела новац за изградњу азила. Изградња азила ће коштати између 100 и 150 хиљада евра.

Али то неће решити проблем. Ако се ово лудило настави, за годину дана, кад азил буде завршен у постојећим дивљим азилима у индустријској зони и Трновчу и на улицама ће бити толико паса да ће азил бити пребукиран. Па ће се морати приступити изградњи новог. И тако, Јово наново.

Заштитници права паса у Великој Плани не само што се физички супростављају акцијама хватања него фотографишу псе и контролишу да ли су исти враћени у Велику Плану. У већини других општина нема такве контроле и пресије. Поједине агенције то користе па псе ухваћене у другим општинама истресају у Великој Плани. Која се већ прочула као рај за псе луталице.

Ипак највећи извор овог проблема, највећи грешници и према Плањанима и према псима који их нападају, су неодговорни власници паса који не воде рачуна о својим љубимцима, не вакцинишу их и не стерилишу а њихов накот избацују на улицу.

Ветеринарска инспекција, која би морала да се озбиљно укључи у решавање овог проблема, не ради ништа.

Сад је хладно време, смењују се разне рестриктивне мере које држава доноси у жељи да заштити становништво од епидемије короне, па се већина људи са првим мраком повлачи у своје домове. Шта ће бити кад дође лето, кад држава и здравствени систем (надати се) добију битку против короне, кад се угоститељским објектима дозволи да раде до десет увече и кад народ, а посебно деца, навале у град?

Пре неколико дана ученици основне школе били су принуђени да гледају како је неколико већих паса, који су се кретали у чопору, буквално растргло једно куче.

Шта ће бити ако пси унаказе или убију нечије дете, као што се то недавно догодило у Сенти? Хоће ли заговорници чопора паса по улицама преузети одговорност? Или је бар поделити са локалном самоуправом? Наравно да неће.

Шта ћемо ако се појаве удружења за заштиту пилића, кокошију, свиња, гусака, оваца и крава? И иступе са захтевом да се пилићи, кокоши, гуске, овце, краве, свиње и сва та дивна бића, без којих и без чијег меса људи не могу, законом заштите од убијања? Зар је клање свиње или краве мањи грех од успављивања напуштеног пса? Можда те животиње нису „човекови највернији пријатељи“ али су његови највернији хранитељи.

Општина мора хитно да предузме све могуће мере да, како зна и умије, псе склони са улица. Једна од мера јесте и акција вакцинисања, стерилисања и чиповања паса о трошку Општине, која је у току и ригорозно кажњавање власника паса који своје љубимце или њихово потомство избацују на улицу.

Пси јесу дивне животиње и велики човеков пријатељ али не могу и не смеју бити важнији од деце.

Већина људи који воле псе, брину о њима, хране их, лече кад су повређени и боре се за њихова права заслужују поштовање. То што оне раде јесте крајње хумано. Али не може њихова жеља да заштите псе бити изнад права грађана Велике Плане на слободу кретања и права на безбедност.