Поздрав са Динаре (1913): СРПСКА ЗАСТАВА СЕ ДАНАС, 4. АВГУСТА, ЗАВИЈОРИЛА НА НАЈВЕЋОЈ СРПСКОЈ ПЛАНИНИ
Хрватска данас обележава почетак злочиначке војне акције “Олуја”.
Управо сам се попео на Динару изнад Книна, највећу и најопеванију српску планину и на њеном највишем врху Троглаву (1913) развио српску заставу.
Заставу са Кајмакчалана, Карпата, Зебрњака, Мачковог камена, Цинцара, Радуше, Чврснице, Газиместана, Новог Брда…
Да на данашњи дан, дан који Хрвати славе као дан победе а Срби као дан велике несреће, Хрвате али и заборавне Србе подсетим да је Динара и српска планина.
Да подсетим Хрвате али и заборавне Србе да су Далмација и Книнска крајина ништа мање српске него што су хрватске.
Да подсетим Европу и Америку, огрезле у сатанизацији и терорисању српског народа, на 500.000 Срба у Хрватској којих више нема, јер су их хрватска власт, војска и полиција пре три деценије протерале из њихових домова и њиховог завичаја, у највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата.
Да свет подсетим на више од милион Срба које су Хрвати не тако давно, у најстрашнијем геноциду у историји људског рода, убили у Јасеновцу, Јадовну, Градишци, на Козари, у Глини, Бугојну, Санском Мосту, на Гаравицама код Бихаћа и на стотинама других стратишта.
Око мене пуца поглед на бескрајни ланац динарских и крајишких планина, на бескрајне пејзаже окићене каменом, цвећем, водама Јадранског мора и Перућког језера. Све ово божије пространство, које је српском роду и човечанству подарило Николу Теслу, сердара Јанковић Стојана и многе друге великане науке, пера и светлог оружја, прошарано је јамама. Само ретке међу њима нису потпођене српским костима, костима жртава хрватских злочина.
Док је света и века, док је Динаре, њихов крик ће ођекивати небом изнад Крајине. И нема Хрвата, нормалног човека, а богу хвала и већина Хрвата су добри и савесни људи, који због тог крика неће осетити стид. Који не може избрисати ни једна олуја. Ни људска, ни божија.
И на крају, док седим на Динари, планини и српској и хрватској, планини симболу нашег вишевековног спорења, да подсетим Хрвате, посебно Хрвате у Далмациј и Книну, да су већини њих не тако далеки преци, некима чак и прадедови, били Срби и православци. Да их подсетим да смо браћа, један род.
И да данас 4. августа 2021. године, док славе победу у “Олуји” уједно славе и свој пораз. Пораз српског народа у Крајини је пораз њиховог рода.
Пораз њихових предака, њихове вере, њихове историје, њиховог завичаја.
Јер не можеш рођеног брата победити а да и сам не будеш поражен.
Ако не верују, нека за дан два, кад утихну слављеничке фанфаре и “победничке” поруке из Книна и других крајишких места, погледају око себе. Видеће пустош и чути тишину.
Видеће пусту Далмацију, пусту Крајину, пусте Равне котаре…Пуста хрватска и српска села. Хрватска са лепим кућама, српска са лепим зидинама, које је наткрилило из њих израсло дрвеће.
Хрвати су прво Србе протерали у бели свет, а онда су и они кренули за њима. Да заједно граде и изграђују Аустралију, Немачку, Канаду….
А на пространој Динари, највећој српској и највишој планини у Хрватској, дугој преко 100 километара, ни једног стада, ни једног чобанина. Ни једног јединог.
Овде на 1913 метара под облацима небеску тишину нарушава само кликтај неколико орлова који круже изнад мене.
А бели облаци који се дижу над Јадраном плове у далеке даљине.
Да пренесу поздрав крајишком народу ветровима рата истргнутом из завичаја и развејаном по далеким пространствима туђине.
Поздрав са Динаре. И српске и хрватске.