ПУТОПИС СА КАЈМАКЧАЛАНА: Велика Плана се достојно одужила нашим јуначким прецима

Пише: Душан Марић

Код грчког скијашког центра Ворас,  на јужним падинама планине, где се завршава асфалтни пут,  рачвају се два планинска пута према врху Кајмакчалана. Оба изрована бујицама воде и проходна само за ретка теренска возила.

Леви пут познајем, јер се поклапа са пешачком стазом, којом сам прошао више пута. По траговима точкова на падини, види се да је тај пут у последње време често коришћен. Међутим, тај пут се не види на Гугловим мапама.

Овај други, што завија десно, на поменутим мапама делује убедљиво. Просто мами. Зато Дејан Павковић, у чијем џипу марке „мерцедес“ путујемо и Игор Матковић, председник општине Велика Плана, навалили да идемо тим путем. Како они не попуштају, пристајем али уз услов да друга два џипа иду левим путем. Због свештеника и ствари које терамо, важније ми је да они изађу. А ми, ако негде запне, можемо и пешке.

У првом џипу, који вози Дејан Писаревић Писко, су његов отац Иво и Зоран Ђулић, обојица чланови Удружења потомака ратника од 1912. до 1918. године, гуслар Томислав Бошковић и Никола Јонић, сниматељ Телевизије Плана.

У другом, који вози плањански свештеник Радомир Јанковић, су свештеници Драган Јелић и Андрија Поповић.

Пут којим смо кренули је у очајном стању. Зато Ивана Ивановић, секретар посланичког клуба СНС у Скупштини Србије, Владимир Димитријевић и ја углавном идемо пешке, да би аутомобил био мање оптерећен. Игору нисмо дали да пешачи, да не би обновио повреду колена.  Неколико пута тражим од Дејана да одустане. Он тврдоглаво гура напред. Јесмо пријатељи, јесте да аутомобил тешком муком прелази преко вододерина али он и даље више верује Гуглу него мени.

После сат времена стижемо до – краја пута. Који се завршава на источној падини врха Кајмакчалана, код кућице до које се спушта један крак жичаре. Дејан се са возилом враћа назад, да се придружи онима која су отишла левим путем а ми ћемо пешке.

Испред нас је кратак али прилично стрм каменити успон, са неких 350-400 метара висинске разлике. Ивана узима венац цвећа, Владо пластичну канту у којој се налазе тешка гвоздена клатна за звоно цркве која се налази на врху планине, ја торбу са алатом а Игора смо поштедели.

Журим јер ме брине шта се догађа са аутомобилима који су отишли другом страном планине па на врх избијам двадесетак минута пре својих сапутника. Црква светог Илије као и увек посебно лепа. Другачија од свих других светиња. Вероватно због емоција које нас Србе везују за Кајмакчалан и због висине на којој се налази.

Распетљавам ланац којим су причвршћена улазна врата. Унутрашњост светиње овај пут сређена, тачно како смо је оставили пре две недеље. На брзину се молим богу, палим свеће и мењам столњак на столу на којем се налазе централна икона и књига утисака. Уместо старог, такође црвеног, на неким местима од трулежи поцрнелог столњака, постављам лепу црвену чоју, поклон свештеника из Ракинца Николе Стојанца и његове супруге. Стојанци су чоју обрубили златним кићанкама а по дужини извезли натпис: Дар општине Велика Плана – Србија.

По непопијеној шљивовици коју смо оставили 1. септембра  и записима у књизи утисака закључујем да је у међувремену светињу походило мало људи. Вероватно је то и последица епидемије короне. Процедура за прелазак граница је компликована. Иако смо имали антиген-тестове старе мање од једног дана, нас су јутрос на грчкој граници поново тестирали. Као да идемо у гужву солунских улица а не на планину на којој нам једино друштво могу бити дивље звери, орлови и по које крдо крава које се Грчке стране, због испаше и бистрог планинског потока који ту извире, излазе на Ворас.

Тмурни облаци који су у свитање били прекрили небо и забринули нас се све више разилазе, али североисточни ветар дува све јаче. И стеже хладноћа. Мајица и војничка кошуља на мени могу да се цеде од зноја па ме хладан ветар „пробија“. Већ рачунам на сигурну прехладу али то је сад мање важно.

После десетак минута спуштања низ планину, преко низа редова ратних ровова, сусрећем свештеника Радомира и Бошковића. Питам Тому где су му гусле. Остале у ауту. Грдим га да се врати назад. Нисмо га звали да иде са нама да би видео Кајмакчалан, већ да би се на њему чуле гусле. Мало се љути али зна да сам у праву. Обавештавају ме да су џипови застали, не могу да изађу уз неку стрмину.

Следећи којег срећем је новинар Јонић. Натоварио се комплетном опремом али тврди да му није тешко. Носи чак и тешки статив за снимање. Професионалац, који је схватио значај овог похода на Кајмакчалан.

-Кад њима пре 100 година, иако су знали да их горе чека смрт, није било тешко да носе митраљезе и сандуке муниције, што би мени било тешко? Ово је толика част да не осећам ни терет, ни успон.

Пада ми на памет згодан наслов: Како се Ниџо попео на Ниџу. Николи је надимак Ниџа а планина на којој се налазимо зове се Ниџа. Само највиши врх планине је Кајмакчалан али се временом то име одомаћило за целу планину, која има неколико врхова изнад две хиљаде метара.

Док ми разговарамо на путу се помаља Павковић са својим џипом. Са њим свештеници Драган и Андрија. Срећом, понели мантије и све што треба за молитву. Ту су и гусле. Џип скоро нов, вредан ко зна колико десетина хиљада евра али Дејан га не жали. Расположен, каже, данас ће изаћи на врх, па макар му то било последње. Задатак који смо пред себе поставили мора да се изврши.

А задатак је да оспособимо звоно на цркви, да свештеници у њој очитају молитву и одслуже парастос крај спомен костурнице. И да после црквеног звона и свештеничког појања планином одјекну и гусле. Да пали српски јунаци, чије се душе вију изнад свете планине, чују звуке далеког завичаја. Од којег их је немила судбина отргла пре више од једног века. И да тако, на достојан начин, обележимо  годишњицу чувене битке.

Они настављају према врху а ја низ планину. Да изнесем мердевине које су остале на Писковом џипу. Јер без мердевина од поправке звона на цркви нема ништа.

Неколико стотина метара ниже срећем Иву Писаревића. Пење се чило, са развијеном српском тробојком. Бос. Старина од 82 године. Израз лица свечан, у очима се види понос.

-Ово је за мене ходочашће. Знам где идем и зашто идем. Зато сам се изуо. Кад су наши дедови и прадедови по овом камењару могли голи и боси јуришати на челик, у смрт, могу и ја да се бос попнем њиховим путевима слободе и смрти. Велики је севап што си ово организовао.

Беседи као песник и нуди ми да потегнем из плоске ракије. А ако је нећу попити сад и са њим, на овом месту, с ким би требао да је икад попијем?

Тек по доласку до џипова примећујем да је Писко понео троделне алуминијске мердевине од којих је сваки део дуг по четири метра. Могао је наћи и дуже. Као да ћемо се пењати на Ајфелов торањ.  Одбацујем један део а са она два, натоварена на леђа, крећем уз планину. Десетак корака напред, па један назад.

Мердевине тешке, ја уморан, купам се у зноју, на овој страни је и заветрина, сунце упекло….али одлучио сам да их изнесем. Срећом, после 45 минута успона и посртања на хоризонту се поново помаља Дејанов џип. Обарамо седишта и мердевине намештамо тако да ја са места сувозача могу да их држим да не испадну из возила.

Све хладнији ветар на врху планине се већ разгоропадио. Мучимо се да наместимо клатно у црквено звоно. Не би ни успели да човек који нам га је поклонио, Мирко Вукашиновић из Смедеревске Паланке, иначе родом из Лешка код Лепосавића,  није сачинио два различита клатна и за свако предвидео по две-три варијанте качења и подешавања висине.

После 30-40 минута клатно је причвршћено, поставили смо и нови канап за потезање и – први пут после ко зна колико деценија Кајмакчаланом је поново одјекнуло црквено звоно. Звук није леп као што сам се надао. Мало због лошег квалитета материјала од којег је звоно израђено, мало зато што је напукло. Али нама у тим тренуцима не би много лепше звучала ни звона са Храма на Врачару.

Звоно за Цркву светог Илије, задужбину краља Александра, поклонио је познати научник Михајло Пупин, чији је прадеда у Идвор код Зрењанина, у равни Банат, доселио из Вевчана код Струге. Међутим, Македонци из једног села у подножју планине су то звоно присвојили за себе, ставили га у своју цркву а за Кајмакчалан урадили друго, лошије. Како се међу мештанима који су присвојили Пупиново звоно нашао и један који га је задужио лажним сведочењем на Солунском процесу, на којем је Драгутин Димитријевић Апис осуђен на смрт, краљ Александар је прећутно одобрио ову замену.

Док смо ми намештали звоно, свештеници су у цркви припремили све што је потребно за молитву. Због јаког ветра одустали су од тога да молитву служе код алуминијског крста постављеног на стенама испред цркве.

Следећих педесетак минута, овог 17. септембра 2021. године,  били су истински свечани. Док напољу фијуче урагански ветар, малом светињом на 2.520 метара над морем, се разлежу умилне молитве и песме. Једна за другом. За покој душе српских јунака али и за мир у свету. Да рата више не буде. Да ничија деца више не остављају своју младост по балканским гудурама.

Након молитве ја сам прочитао говор који сам синоћ написао. Нисам имао трему али сам сам себи некако чудно звучао. Ипак је то посебан осећај. Говорити у цркви на величанственом Кајмакчалану. На месту где су хиљаде и хиљаде српских витезова, највише њих из Дринске дивизије, голим грудима јуришали за слободу. И падали пред бугарским рововима, покошени митраљезима и гелерима граната.

Њих четири и по хиљаде је убијено или рањено. Четири и по хиљаде, нечијих очева, нечијих синова, нечије браће…Посетио сам стотине цркви и манастира али нигде ми „вечнаја памјат“ није звучала тако лепо и истовремено тако моћно као ту, где небо изгледа тако близу, као да је на дохват руке.

Између осталог, рекао сам и ово.

-Погледајте овај бескрај који се око нас простире. Е толика је моја срећа што смо данас на Кајмакчалану, да се поклонимо сенима српских јунака који су пре 105 године овдје извојевали једну од највећих победа српске војске у историји нашег народа.

Овде на 2.521 метар надморске висине, где је само небо изнад нас. И ови бели облаци. Ове беле небеске лађе које сваког дана, дуже од једног века, са овог светог места, са овог места српског васкрснућа, са места васкрснућа српске војске и српске државе, васкрснућа српске снаге и српске наде, поздраве палих српских јунака носе у Отаџбину.

Ојађеним мајкама и очевима, кћерима и синовима, браћи и сестрама, супругама и девојкама.

Поздраве војвођанској равници, поздраве Мачви, Подунављу и Поморављу, поздраве Дрини и Златибору, поздраве завичајима који никад неће дочекати своје синове. Али и поздраве Бањалуци, Книну, Купресу, Требињу, Сарајеву, Мајевици, Козари и Грмечу…Јер овде на Солунском фронту и овде на Кајмакчалану су за слободу нашег рода јуришали и Срби из БиХ и Хрватске.

Томислав Бошковић је одгуслао две краће песму о цару Лазару и Косовском боју, још једном смо зазвонили а онда смо се спустили до заравни на којој се налази спомен-костурница. Ту смо Игор, Иво и ја, у име Велике Плане, положили цвеће а свештеници су служили парастос, преливајући ово свето место црним вином из наше плањанске винарије „Радовановић“.

План је био да после „церемонијалног“ дела заседнемо испред цркве или на зараван крај костурнице,  да се мало одморимо и уз рујно вино и звук гусала уживамо у лепом погледу на моћне околне планине, које је српска војска прегазила два пута, у Првом балканском и Првом светском рату, али није се могло од ветра и хладноће.

Друштво се запутило пешке низ планину а Павковић, Ивана и ја смо се поново попели до цркве.  Да је лепо поспремимо и да се још једном помолимо богу. Данас смо на планину изнели и велики дрвени сандук, са натписом Општина Велика Плана, поклон Зорана Ђорђевића, власника предузећа за прераду дрвета „Вир“ у Великој Плани. У њега смо сложили две српске заставе, литар ракије и литар вина, десетак упаљача и хемијских оловака са именом наше општине.

Силазећи низ планину Ивана и ја скупљамо камење. Бели гранит прошаран зеленим лишајем. Да поклањамо пријатељима. Наменио сам по један камен Александру Мартиновићу, Ратку Личини, Влади Орлићу, Ивици Дачићу, нашој колегиници из посланичког клуба Миланки Јевтовић Вукојичић…Камење лепо али и тешко. И таман кад констатујемо да нећемо више, наиђемо на неки камен који је толико леп да немамо душе да га оставимо.

Причам јој о шаљивим коментарима наших страначких колега Марка Маловића и Мирка Рајковића, чија је суштина: људи за поклон дају добра вина, мобилне телефоне, сатове, књиге…а Марић – камење са Кајмакчалана. Навика је чудо а он на Купресу научио само на камење.

А то чиним зато што сматрам да би било лепо да свака српска кућа има камен са Кајмакчалана. Да стоји на витрини. Као жута дуња. И о вековечности прича далекој. Знатижељна деца и унуци би запиткивали старије какав је то камен и кроз њихове одговоре сазнавали понешто о нашој мученичкој историји.

Пуних срца, полако се спуштамо низ планину. Наравно, у нашем џипу грми крајишка музика. Стандардно, Жаре и Гоци, па Гоци и Лазо. Ту и тамо крај пута пасу краве. У котлини испод нас, која се зове Сариђол а угнездила се између планина Ниџа на северу и Каракамен на југу, плаве се воде Островског језера. Поља око језера притисле плантаже јабука.

Прву паузу правимо у ресторану у самом подножју планине. На око 500 метара надморске висине. Тачно 2000 метара висинске разлике у односу на врх планине.

Власник ресорана љубазан, конобарице шармантне. И лепе. Или се то мени само чинило. Разумеју и солидно говоре српски. На растанку и оне и гости који су ту седели хорски нас поздрављају. Остављају и број телефона. Ако затреба било шта да се уради на Кајмакчалану, само да их позовемо и биће завршено.

А нас је чекао пут за Битољ, полагање цвећа и служење парастоса, српским официрима и војницима који су сахрањени у тамошњем Српском војничком гробљу. У вечној гробници више од 1.300 војника и официра Краљевине Србије.