МОЈ РАТНИ РАТНИ ДНЕВНИК СА КУПРЕСА, 6.април 1992. – Битка за Злосела и Османлије

Пише Душан Марић

Од пуковника Станислава Галића добијам задатак да специјална добровољачка чета 30. дивизије којом командујем наступа десно од главне колоне, правцем Сека – Мрњашица – Мрђебаре – Злосела. На задатак полазим у гуменим опанцима, вуненим чарапама, униформи Милиције Крајине коју сам донио са ратишта у Книнској крајини, поклон мог пријатеља Милана Мартића и са црквеним календаром у џепу војничке јакне.

Иако иду у своју прву ратну битку моји момци, углавном тек свршени средњошколци, добро су расположени.

Брзо и неопрезно, развијени у стрелце, прелазимо Секу и грабимо ка Мрђебарама. Срећом, не наилазимо на отпор. Тек покоји пуцањ. На врху Мрњашице заузимамо ров са митраљезом, стотињак метара даље у рову тројица мртвих хрватских војника…Нисам имао времена да се бавим тим несрећницима, али сам закључио да су погинули од гранате.

Са нама, лијево од нас, садејствује 3. батаљон 11. бригаде, састављен од резервиста из Босанског Петровца, под командом капетана Кесића.

У 7 часова ујутро српска артиљерија из Благаја, којом командује потпуковник Совиљ (кодно име које је коришћено у систему командовања радио везом „Олуја“) отвара жестоку ватру по Растичеву, Злоселима, Османлијама и Олову. Нешто касније почиње напад тенкова и пјешадије. Главне снаге, које чине тенковска чета („Купрес“), самоходни вод ПВО (праге) под командом капетана Миленка Вучића („Олуја 1“), „мартићевци“ из Шипова, добровољачки батаљон, са „белим орловима“ под командом добровољца Српске радикалне странке Јове Остојића („Соко“), шиповачки батаљон 13.бригаде („Козара“), наступају у захвату пута Благај – Растичево – Злосела – Купрес

У исто вријеме, на другој страни купрешког ратишта, уз подршку тенка и транспортера, којима Срби не могу да парирају јер немају противоклопна средства и новопристигле батерије МБ 120 мм из Томиславграда, Хрвати заузимају јужни дио Купреса, насеље Кратељ. Пале куће. Међу српским браниоцима има доста погинулих, неколико десетина их се предало. Предали су се и српски територијалци у Беговом Селу и Оџаку. Одводе их у сабирни центар у творницу текстила „Квалитет“. Из творнице ће их сутра ујутро преко Купрешког поља, пешке, одвести у логоре у Западној Херцеговини и Хрватској, у којима ће 19 несрећника бити убијено. Остали ће бити размијењени након звјерске тортуре, послије које ће већина њих остати трајни инвалиди.

У градским борбама које су почеле јуче и Хрвати имају четворицу мртвих и више рањених.

Око девет сати почала је киша, која је падала цијели дан.

Многи Срби покушавају да у групама или појединачно напусте опкољени град, углавном преко Мале Плазенице. Многи у тим покушајима и гину. Уместо да их заробљавају, хрватски територијалци без милости убијају своје комшије.

Иако по њима осим пешадије дејствује и један тенк, групе одважнијих Срба јуначки бране неколико стамбених зграда, зграду поште, дом здравља….И не помишљају на предају.

Група угледних муслимана на челу са Сафетом Пилићем и Хрватом Ратком Ребрином телефоном и довикивањем позива Србе да заједно изађу из опкољеног града. Уз објашњење да неће да учествују у межусобном рату. Двадесетак Срба, мушкараца и жена, пристаје. Док колона иде ка излазу из града, поједини Срби се предомишљају и враћају у град, да подјеле судбину Срба који су одлучили да се боре.

На излазу из Купреса, код Вилиних кућа, колону дочекују купрешки Хрвати. Србе мушкарце издвајају из колоне и затварају у подрум куће Миленка Виле, у који неколико часова касније улази један хрватски војник и отвара ватру по заробљеницима. Неки су одмах убијени, други су издахнули касније. Од њих десет, преживио је само један, Марко Милиновић.

Тог дана у Купресу и околини убијено је 26 Срба – 25 припадника ТО Купрес (већина је већ била мобилисана у 19. бригаду ЈНА) и један цивил.

Злосела и прилазе Купресу, осим купрешких сатнија, бране постројбе ХОС-а и ТО из Томиславграда, Посушја, Горњег Вакуфа и Бугојна.

Тенковска чета и праге лако разбијају хрватске снаге у Сухови (у којој заробљавају већу групу слабо наоружаних бранилаца) и прије 11 сати улазе у Били Поток. А до поподневних сати избијају у Османлије, гдје се лијевим крилом спајају са добровољцима из Србије и шиповачким батаљоном 13. бригаде, који су наступали правцем Сухова – Ратковине.

Моја јединица и Петровчани смо се, због брисаног простора испред села, мучили са браниоцима Мрђебара, али када смо у битку увели бестрзајни топ, који је дејствовао са Мрњашице, отпор бранилаца је престао и они су побјегли у правцу Злосела, осим тројице које смо заробили. Два брата близанца из Посушја и један територијалац из Бугојна. Сва тројица су преживјела заробљеништво.

У борбама за Злосела погинула су два, а рањена четири српска борца.

Погинуло је више од 30 припадника ХОС-а и цивила из Злосела и околине, а 106 војника и цивила из Злосела и Османлија је заробљено. Заробљни хрватски војници и цивили су камионом пребачени у школу у Новом Селу, гдје су послужени водом, цигаретама, а дјеца и наполитанкама. Увече су аутобусима одвезени у затвор у Книн. Троје старијих цивила је умрло у книнском затвору, неколико припадника хрватских постројби је подлегло мучењу у книнском затвору или је убијено.

Води се битка и за Равно. Хрвати нападају из правца Прозора, Звирњаче и Шујице, али добро организованом ватром са Равашнице и висова изнад Мушића мјештани их спријечавају да уђу у село. Четворица младића из Равног поново праве диверзију и на Бунарића коси нападају један транспорт оружја. Војнике у пратњи убијају, камионе пале, а у Равно пребацују богат плијен: више стотина калашњикова, неколико десетина хиљада метака, униформе…У акцији је погинуо Михајло Ћупина.

Европска заједница је признала БиХ као независну државу. И тако пресудила да се рат у БиХ може рјешити само на два начина: наставком борби или српском капитулацијом. А нама капитулација није падала на памет.