СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ (6): Добровољац Зоран Ранитовић (25) је погинуо у Ливањском пољу

(Из књиге  „Рано истргнути божури“ која је објављена 2013. године)

Када су у пролеће 1992. године Хрвати и муслимани ратни пожар из Хрватске пренели у БиХ, са намером да и ту републику издвоје из Југославије, Зоран Ранитовић се  пријавио у добровољце, који су похитали да помогну нападнутој браћи у Зворнику, Посавини, Купресу и Источној Херцеговини, одакле су стизале вести о првим биткама и масовним злочинима над српским цивилима.

– Дошао је кући и рекао ми да иде у рат – сећа се његова супруга Јелена Грбић. – Питала сам га мора ли. Одговорио је да мора, јер осећа да је ред да иде и помогне свом народу. Баш тим речима.

Нису помогли на савети пријатеља да не иде, јер може, како су говорили, улудо да погине, ни Јеленине молбе да је не оставља, ни њено подсећање да њихов синчић Никола још није напунио ни годину дана.

– Стално је понављао да не може да седи код куће и гледа на телевизији како Хрвати и муслимани поново, као у Првом и Другом светском рату, кољу српску нејач. Отишао је 16. априла 1992. године, а 24. априла, на Велики Петак, стигла је страшна вест да је погинуо – каже Јелена. – Знала сам да се у рату гине, плашила сам се, али нисам се још била навикла на то да је поново отишао у рат, а морала сам да се навикавам и на страшну истину да га нема, да га више никада нећу видети, да сам остала удовица, да ће Никола одрастати без оца.

По доласку у Београд, задуживања оружја и опреме у касарни у Бубањ Потоку, Зоран и други добровољци упућени су преко Дрине. Војна команда их је распредила у састав тадашњег Книнског корпуса, којим је командовао пуковник Ратко Младић.

Почетком априла, заједничком акцијом са Баљалучким корпусом, добровољцима из Србије и локалним Србима, корпус из Книна ослободио је Купрес, наносећи огромне губитке јединицама регуларне хрватске војске, ХВО и ХОС-а које су биле окупирале тај град.

Следећи циљ је био заузимање Ливна. У напад се кренуло из правца Босанског Грахова. Када су Зоран и његови другови стигли у Ливањско поље Динара, Старетина и околне планине су већ одјекивале од грмљавине топова и пушчане ватре. Један покушај пробоја ЈНА према граду подигнутом испод стрмих литица Думана, над којима доминира кула најпознатијег крајишког хајдука Старца Вујадина, је већ био пропао.

Младић и пуковник Станко Лисица, који је непосредно командовао операцијом, су за почетак одлучујућег напада на Ливно одредили 23. април. Јединице под њиховом командом напале су у два правца, преко Челебића и Доњих Рујана.

Упркос великој надмоћи у људству и техници коју је имала ЈНА, појачана добровољцима и територијалцима, почетном успеху и пробијању непријатељске линије на оба правца и паници која је завладала међу хрватским војницима, после првог јачег отпора и губитка два тенка, која је један хрватски војник погодио маљутком, напад се претворио у потпуни слом. Младић и Лисица, који су одлично руководили операцијама око Купреса, у нападу на Ливно направили су низ почетничких грешака.

Плаћена је велика цена. Уништена су три српска тенка и један оклопни транспортер, један тенк је пао у руке непријатељу, људске жртве су биле велике.

Међу погинулима је био и Зоран Ранитовић. Двадесетог маја напунио би двадесет и пет година.

Метак испаљен из противавионског топа искидао му је артерију у пределу препона. Крв је брзо отекла а са њом и млади живот.

– Дан после битке у Ливањском пољу, на Велики Петак, дошао је његов отац Арсеније, заједно са два војника и рекао ми да моје љубави, мог ослонца, оца мог детета више нема – тугује Јелена. – Цели свет ми се срушио у једној секунди. Ко то није доживео, не може да разуме тај бол, ту пустош, тај зид очаја са којим се јадни човек суочи у таквом тренутку. Тек смо почели да живимо, а живот је стао. Дочекала сам да ми га донесу у мртвачком сандуку.

Зоран је радио у Индустрији меса „10.октобар“.  Први пут је мобилисан 7. октобра 1991. године, а десет дана касније, после обуке на полигону Пасуљанске ливаде, у саставу Плањанског батаљона отишао на ратиште у Источној Славонији. На ратишту је остао месец дана.

– Боже, како сам се радовала кад су се после ослобођења Вуковара, 18. новембра, вратили кући. Летела сам од среће, као да сам добила крила, а ето већ у пролеће крила су ми поломљена. Није нам се дало да нашем сину бар један рођендан заједно прославимо.

Зоранов и Јеленин син Никола студира менаџмент у Смедеревској Паланци.  Отац Арсеније и мајка Милица су умрли. Његов старији брат Васа (48) има двоје деце, близанце Катарину и Дејана, сада ученике другог разреда основне школе. Јелена узалуд тражи посао.

-Мој муж је један од тројице међу погинулима из општине Велика Плана који су добровољно отишли да бране свој народ и једини који је био ожењен и има дете – истиче Јелена. – Не желим да умањим ничији патриотизам, ничију жртву, сваком је његова жртва највећа, али то је чињеница. Мислим да је од Србије заслужио толико да му жена добије посао, да има од чега да издржава себе и дете.

Јелена каже да се обраћала на све могуће адресе, молила да је приме макар за чистачицу, али су је свуда дочекала или затворена врата или лажна обећања.

– Поносна сам на то што је мој Зоран учинио, али верујте ми да страхујем да ме син, који је већ свој човек, једног дана не упита: „Мама, за шта је тата погинуо?“. Код нас Срба се заслуге најбрже заборављају. Неки дан сам на телевизији гледала документарни филм о Милунки Савић. Жена која је у Првом светском рату за јунаштво добила највиша српска и француска  одликовања  једно време је преживљавала радећи као чистачица.

-Чланак је написан у марту 2013. године

(На фотографијама су Ливно, Динара, Старетина и Ливањско поље, на којем се одиграла битка у којој је Зоран Ранитовић погинуо. )