ОНАКО, ОНАКО: Вучићева дипломатије, мајка Ивана Цанкара и Јосип Ђерђа

Пише: Душан Марић

У једној приповетци велики словеначки књижевник Иван Цанкар описује савет који му је мајка дала кад је због наставка школовања кренуо у Љубљану, велики град.

Забринута старица му је саветовала да ни случајно не иде по коловозу, јер може да га згази неки аутомобили или кочија. Али да не иде ни скроз испод стреха кућа, јер са кровова може да падне неки цреп и удари га у главу.

На питање дечака а како онда да иде, мајка је одговорила: Иди сине онако, онако…

У преводу, мало тамо, мало амо. Балансирај. Политика коју води Александар Вучић ме све више подсећа на тај савет. И то је најпаметнија, најмање штетна, политика коју Србија у овом турбулентном и ризичном времену треба да води.

На спољнополитичком плану отворено се не замерити ни Западу, ни Русији. И једној и другој страни попуштати постепено. Тамо где се мора и тамо где се не угрожавају витални интереси Србије. Дати прст, да се не би дала рука. На међународним форумима гласати против или за Русију у складу са националним интересима. Данас против, да би се сутра, тамо где је важније, могло гласати за. Примити Кристофера Хила али дан пре тога разговарати са Александром Харченком. Укратко, понашати се као председник који има тежак задатак да државни брод проведе кроз олују. На начин да брод буде оштећен, јер је сваком паметном јасно да се без оштећења не може проћи али да она не буду таква да не угрозе пловидбу.

На унутрашњем плану, чинити све да се обезбеди што веће национално јединство. Да буде што мање незадовољних. Састати се са лидерим највеће опозиционе странке Драганом Ђиласом и понудити му руку сарадње. Хоћете да поновимо изборе за Београд? Поновићемо их. Иако имам лагодну већину да формирам престоничку власт. Идемо на пролеће на нове изборе, па ако Београђани до тада промене мишљење, поштоваћу то мишљење. Поновити изборе у Бујановцу да Албанци не би остали без свог представника у српском парламенту. Укратко, понашати се као председник државе, председник свих грађана.

То је данас политика Александра Вучића. После Слободана Милошевића у време Рамбујеа и агресије НАТО на СР Југославију, ни један председник Србије се није налазио ни изблиза у тако тешкој ситуацији у којој се он налази.

Од почетка владавине он и Србија на својим леђима носе два тешка бремена, воде два тешка рата. Један је за Републику Српску, други је за Косово и Метохију. На једној страни обуздавати Милорада Додика, на другој страни не дозволити да Додик не буде превише ослабљен јер  све указује да би његов пад био искоришћен за дестабилизацију и урушавање Републике Српске. Помагати Србе и српске општине у јужној покрајини  али до границе чији прелазак би могао да значи да ће остати без заштите окупатора. Звучи парадоксално али је то реалност: заштита окупатора. А сад је ту и рат у Украјини. Превише и за мало шира плећа него што су српска.

Противници овакве политике кажу: Вучић не сме да седи на две столице.  А што не би смео? Ако је то у интересу Србије, то му је обавеза. Мада се сви озбиљни аналитичари слажу да он седи на једној, српској столици.

Оне који се згражавају што Вучић не пристаје да Србија води спољну политику Русије, као и оне што дижу галаму и свакодневно изазивају панику због тога што Београд не уводи санкције Москви, што се већ једном не приволи једном царству, што стално прави компромисе са собом и другима, често врло непопуларне, подсећам на споразум Стаљина са Хитлером и једну изјаву југословенмског комунистичког дипломате Јосипа Ђерђе.

Када је 1939. године одлучио да са Хитлером склопи споразум о ненападању, совјетски лидер је знао да ће то наићи на општу осуду Запада и на згражавање већине Руса. Јер, како забога да комунисти склопе споразум са фашистима и нацистима, који су окупирали пола Европе. Стаљин је знао и да потписивањем споразума неће своју земљу поштедети нове германске агресије. Али је рачунао да ће споразумом купити још годину-две мира. Које му требају да нејака совјетска индустрија Црвеној армији произведе што више тенкова, топова и авиона. Показало се да је то била исправна рачуница. Да није купио те две године, Црвена армија не би могла да се опорави од од страшног удара, правог ногдауна, који је доживела првих месеци агресије 180 немачких дивизија, Москва, Лењинград и Стаљинград не би били одбрањени.

У једној прилици, говорећи о послу дипломате, Јосип Ђерђа је изговорио и следећу реченицу: прави дипломата и државник мора да буде у стању да, ако је то потребно, убедљиво демантује и оно што је рекао пре пола минута.

Ко није разумео ово до сада, узалуд му је даље објашњавати.