СЕЋАЊЕ НА РАТНИКЕ ИЗ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ: Срећко Антонијевић (19) из Великог Орашја погинуо је на Банији

Из књиге „Рано истргнути божури“, која је објављена 2013. године

Млади војник Срећко Антонијевић из Великог Орашја погинуо је у јесен 1991. године у околини Глине на Банији. Прошло је више од две деценије, али ојађени отац Велимир и мајка Иванка још ивек не знају ни тачно место, ни начин на који је њихов једини син настрадао.

– Осамедесет трећа ми је година, старост притисла, ноге ме издају, скоро сам непокретан, али ништа су те муке према тупом болу који осећам зато што сам изгубио јединог мушког наследника – каже Велимир, док покушава да се придигне из постеље, како би могао да покаже Срећкове војничке фотографије. – Ни највећем душманину не бих пожелео то што се мени догодило. Двадесет две године живим а не живи ми се.

Антонијевићи имају два мања пожутела чланка из београдских новина у којима се њихов син помиње међу погинулима, али као за инат ни у њима нема детаља.

– Само су дошли и рекли да је погинуо – наставља Велимир. – Била је недеља ујутро. Претходног дана сам брао кукуруз, па сам тог јутра нешто радио око коша. Дошли су непознати људи, међу њима један официр. Каже ми добар дан и пита где ми је син. Одговарам да је у војсци.  А где се сада налази? Негде око Петриње. Питам шта је, да није рањен? Он одговара да није. Зачуђен, питам из зашто су онда дошли код мене. Други каже, син ти је погинуо.

Срећко је на одслужење редовног војног рока отишао 16. јуна 1991. године, само неколико дана након што је завршио средњу техничку школу у Великој Плани.

– Када је отишао, био је петак – сећа се његов отац. – Ни диплому није стигао да узме из школе, већ сам ја то уместо њега урадио. Јадно моје дете, тек је требало да живи.

Млади војник је обуку прошао у касарни у Шапцу.

Из писама које је слао родитељима и сестрама Славици и Оливери да се закључити да је имао напорну обуку, којом су старешине њега и другове очигледно припремале за рат, чији су одјеци већ допирали из Хрватске,  али да му она, навикнутом на тешке пољопривредне послове код куће, није превише тешко падала.

У писму које носи датум четврти септембар 1991. године Срећко пише да обука често траје до девет, па и десет сати увече, да је он издвојен у групу која вежба више од осталих војника, по чему закључује да их спремају за нешто озбиљније. По ономе што се прича у касарни то би могло бити упућивање на границу између Србије и Хрватске, у Војводину. Такође пише да вредно ради, да га је командир чете похвалио и обећао му да ће, кад то буде дозвољено, први добити дозволу за излазак у град.

Младић на крају писма са том обећаном наградом збија шалу, јер сматра да од изласка у град неће бити ништа.

Управо тих дана, док је писмо путовало до завичаја,  његова јединица је пребачена на Банију, где су ЈНА и локални Срби, под вођством Милана Мартића и Милана Бабића, покушавали да спрече упад Туђманових зенги у крајишке градове у којима су Срби чинили огромну већину становништва и одбијали да живот у Југославији замене животом у независној Хрватској.

На Банији Срећко и његови другови прво учествују у борбним дејствима на подручју Петриње и Глине.

Кобног 18.октобра пажња домаће и светске јавности била је усмерена према Хагу, у којем се одржавало друго пленарно заседање Конференције о Југославији. Прва вест у свим српским медијима била је да је председник Србије Слободан Милошевић одбио предлог Декларације којом је било предвиђено да бивше федералне јединице постану суверене и независне републике, међународно признате.

Друга вест је била да су у борбама око Глине погинула три припадника ЈНА, Братислав Станковић, Срећко Антонијевић и Миле Вујасиновић, те двојица резервиста из Територијалне одбране Глине, Ђуро Миљевић и Чедо Једнак.

Сродник Љубана Једнака, јединог мученика који је преживео покољ осам стотина Срба у глинској православној цркви 1941. године.

– Не знам како је страдао. Ја сам разумео да су га убили гелери гранате. А можда је била и мина – несрећни отац немоћно шири старачке руке. – Волео бих да знам. Дете ми је. Кад су ми га донели у сандуку, разгрнуо сам му униформу и видео да су му груди крваве.

Једино што је извесно јесте да су се у време Срећкове погибије на банијском ратишту борбе водиле северно и северозападно од Глине, према Сиску и Карловцу.

Хрвати су настојали да поврате Глину, Петрињу, Војнић и остале територије из којих су их протерале јединице ЈНА и Милиције Крајине, док су Срби настојали да границу слободне крајишке територије учврсте на реци Купи, на улазу у Карловац.

Срећко је рођен 24. маја 1972. године. Годину дана касније срећни родитељи добили су и кћерку Славицу, која заједно са мужем и двоје деце, сином Душаном и кћерком Анђелом живи у оближњем Крушеву.

– Имам и треће дете, иако га ја нисам направио – каже Велимир. – Када смо се Иванка и ја узели, она је са собом довела кћеркицу Оливеру, која је тада имала годину дана. Никад је нисам одвајао од своје деце. И она се удала, има своју нову породицу.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *