СЕЋАЊЕ НА КОСОВСКЕ ЈУНАКЕ: Дејан Трифуновић из Видања код Клине

Пише: Душан Марић

Одломак из књиге „Рано истргнути божури“

У строју храбрих који су дали живот за одбрану Србије, а чије породице су након окупације Косова и Метохије од НАТО пакта уточиште пронашле у Великој Плани је и Дејан Трифуновић из Видања, лепог и плодног села на два километра од Клине.

Дејан је погинуо у бобама код Ораховца, у акцији којом су Војска Југославије и припадници полиције терен чистили од остатака терористичких банди.

Овој акцији претходиле су жестоке борбе у којима је Ораховац, у једном тренутку, постао први град у јужној српској покрајини који се нашао у рукама тзв. Ослободилачке војске Косова.

Циљ напада терориста на Ораховац био је овладавање градом и стварање слободне територије, која би била искоришћена за прихват људства и ратног материјала из суседне Албаније, али и политичку пропаганду. Као доказ да ОВК против југословенске војске и полиције може успешно да изводи и операције већих размера.

У граду и непосредној околини било је распоређено око 500 полицајаца. Да су били организовани и дисциплиновани, да су имали добру команду, то би било сасвим довољно за одбрану Ораховца. Међутим, напад терориста, који је почео 17. јула увече, затекао је полицију потпуно неспремну. У сред рата.

Нападачи су заузели све виталне објекте у граду  и блокирали полицију која се налазила у полицијској станици и хотелу. Прекинули су телефонске линије и оштетили трафо станицу, па је град остао без струје. Све прилазе граду блокирали су препреченим камионима и другим возилима, део путева су минирали.

Одмах по уласку у град почела су киднаповања Срба, који су одвођени у Клечку, где су зверски мучени и убијани. Неколико њих је спаљено у кречани.

Командант Приштинског корпуса генерал Небојша Павковић наредио је команданту 549. моторизоване бригаде пуковнику Божидару Делићу да покрене Трећу борбену групу и ослободи Ораховац. Групу су сачињавале оклопне и механизоване јединице, са артиљеријском подршком. Заједничка акција војске и полиције почела је 18. јула пре подне.

Прву одбрану Ораховца терористи су поставили на улазу у село Бела Црква, у две линије. У средишњем делу села поставили су јаку блокаду на локалном путу, коју су штитили ватром, а на узвишењу у северном делу села утврдили су ровове које је бранила јединица јачине  60 људи.

Српске безбедносне снаге, у којима су поред војске и редовне полиције били и припадници најелитнијих полицијских антитерористичких јединица ( САЈ и ПЈП ), су у напад на село кренуле  преко косе Бриња. Битка је трајала је од 17 до 18 часова, када је наступило затишје, уз повремено пушкарање.

Око 18.30 часова пуковник Делић доноси одлуку да на препреку у центру села упути тенк, прагу и БОВ. Као пратња оклопима крећу само он, потпуковник Стојан Коњиковац, мајор Зоран Ђокић и два војна полицајца.

Када се, упркос ватри којом су терористи тукли ту просторију, група пробила до запречених возила, тројица официра излазе из заклона иза тенка и сајлама везују барикаду, коју тенк одвлачи с пута.

Тенк успешно погађа и бункер терориста изнад села, чиме је пут у село отворен. У борби по утврђеним кућама полицајци заробљавају и поручника из Дреновца, који командује шиптарском одбраном Беле Цркве.

После заузимања Беле Цркве, Делић, Коњиковац и Ђокић, предводећи борбену групу од три тенка и три праге, настављају кретање према Ораховцу, до села Брњаче, где се заустављају ради прикупљана осталих јединица

Напад на сам Ораховац почео је следећег дана у пола једанаест пре подне. Занимљиво је да су пре тога, ради извиђања, капетан Саша Обрадовић и још двојица војника, преобучени у цивилна одела, ради извиђања, успели да уђу у град.

На мосту на уласку у Ораховац терористи су поставили четири врсте барикада (увезане дрљаче, бетонски блокови и џакови, камионске шасије везане сајлама за мост и камиони напуњени песком). Јаком пешадијском ватром туку прилазе мосту. Шест пута ручним бацачима ракета гађају, али срећом ни једном не погађају, први тенк у војничкој колони.

Воде се тешке борбе. Под ватром, група од тридесетак војника и полицајца долази до прве барикаде. Тенковске гранате разносе препреке, уништавају бункер поред моста, у којем гину двојица терориста.

Јединица рашчишћава мост и улази у град. Воде се уличне борбе, најжешће око Дома здравља. Кад су видели да је битка изгубљена, терористи напуштају град.

Следећа два дана снаге безбедности из потискују према Дреници и Малишеву.

Припадници ОВК у повлачењу заробљавају и са собом одводе српске цивиле из села кроз која наилазе. Највише из Зочишта, Отеруше и Ретимља.

Укупно су тих дана убили седморо, а отели сто десет цивила. Међу њима неколико десетина жена и деце. Након великог притиска представника тзв. међународне заједнице и претњи српске стране да ће одговорити истом мером, терористи су седамдесеторо цивила ослободили, а четрдесет ликвидирали. Међу њима четрнаест чланова породице Костић из Ретимља.

Двадесет и првог јула, на узвишењу Плоче, терористи убијају и Дејана Трифуновића.

– Полицајци су напредовали уз брдо, опрезно савлађујући терен – објашњава Дејанов старији брат Горан (42), који после напуштања завичаја и доласка у Плану ради у фабрици бетона компаније „Рајферт“.  Живи са родитељима Филипом (77) и Миланком (70), супругом Мирјаном, сином Николом (17) и кћерком Николијом (15). – Како сам чуо, наши су пре поласка у акцију договорили некакав међусобни знак распознавања звиждуцима, не знам детаље. Када је приметио да неког има на терену испред њега Дејан се огласио договореним знаком.  Шиптари су изгледа одговорили тако да је он помислио да су његови саборци. Кренуо је напред и ударио право на њихов ров. Рафал га је погодио у груди и главу.

Неколико часова је требало да полицајци дођу до мртвог саборца и извуку његово тело.

– Наш комшија из Видања Дејан Шарковић, који је радио у општини, је тужну вест саопштио мојим родитељима. Дејана смо прво сахранили у родном крају, али смо касније тело пренели овде. Да у миру почива и да можемо на гроб да му одлазимо.

Дејан је рођен 12. августа 1974. године као пето и последње дете. Осим њега и  три године млађег брата Горана, Филип и Миланка стекли су још Јаблана (45), Јаворку (48) и Јадранку (50).

У родној Клини је завршио машинбраварски занат, а онда отишао на одслужење војног рока. Прво у Параћин, а затим Ћуприју. Дружење са оружјем и униформом је очигледно оставило трага  на младог војника, који након повратка кући завршава шестомесечни полицијски курс у Вучитрну.

Радио је у Призрену, као саобраћајни полицајац. Све до лета 1998. године, када су он и његови другови из саобраћајне полиције добили задатак да уместо аутомобила заустављају шиптарске терористе.

Да уместо о безбедности саобраћаја брину о безбедности државе. Дејан је добијени задатак извршавао савесно, све док смртоносни рафал није покосио његову младост.

Старија од сестара Трифуновић, Јадранка, удата је у Житиште. Има  синове Далибора и Младена и кћерку Ирену.

Троје деце има и млађа Јаворка, која живи у Крушевцу: кћерке Ивану и Бојану и сина Лазара.

Родно Видање Трифуновићи су заувек напустили 17. јуна 1999. године, седам дана након што су власти у Београду у Куманову потписале мировни споразум са НАТО пактом, којим су прихватиле да ова  терористичка војна организација окупира Косово и Метохију.

Обе куће у Видању, стара и нова, су опљачкане, па запаљене. Као и друге куће у селу.

Тамо где је некада било лепо уређено двориште сада су коров и пустош.

Као последњи трагови лепог живота који се преселио у сећање.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *