ПРИЧА СА МАЛОВАНА (1826) – Планина позната по трагичној љубави браће Јакшића и Шујичкиње Маре
Пише: Душан Марић
Шеменовци на Купрешкој висоравни, 24. јул 2019. године, два сата поподне. У хладу борова испред родитељске куће разговарам са својим синовима како да на најбољи начин искористимо време до сумрака. Старији син Милош предлаже да „протегнемо ноге“ и попнемо се на Велики Виторог (1907).
Подсећам га да смо на Виторогу били више пута и, за промену, предлажем успон на Стражбеницу (1504), с друге стране Благајског поља. Па ако нам буде мало, да наставимо до врха Велике Плазенице (1765) и бацимо поглед на Копривницу, Бугојно и долину Врбаса.
Млађи син Марко констатује да очигледно не можемо да се договорима и да је најбоље да се пењемо на – неку трећу планину. Предлаже Радушу (1956) или Малован (1826). Брзо пада договор да Малован савладамо данас, а Радушу сутра или прекосутра.
Малован је планина на Купрешкој висоравни, у југозападном делу БиХ, на граници између Западне Хецеговине и Босанске Крајине, чувена по лепоти, ратним биткама које су се водиле у његовом подножју, хрватским злочинима над српским цивилима, јакој четничкој јединици под командом Душана Дувњака у Другом светском рату и трагичној, у епској песми опеваној љубави између чобанице Маре из Шујице и браће Јакшића.
Малован се нагло, попут зида, са јужног дела Купрешког поља диже у небо, као Ловћен из Јадранског мора. Кад из Западне Херцеговине путујете према Купресу прво што на хоризонту угледате је врх Малована. Кад из Средње Босне и Бугојна путујете према Сплиту прво што угледате кад прођете кроз тунел на Купрешким вратима је врх Малована. По једним изворима висок је 1826, по другим 1826. метара.
Узимамо заставу Србије, два литра воде, пола литра ракије и крећемо. Пут до подножја Малована дуг је 35 километара и води кроз Ново Село, Растичево, Злосела, Купрес…Код језера испод ски-центра Чајуша, наилазимо на патролу саобраћајне полиције. Возим брзо, али нас не заустављају. Објашњавам синовима да се баш на том месту 10. априла 1992. године, на годишњицу проглашења НДХ, одиграла једна од највећих битака у последњем рату, у којој смо тешко поразили хрватску војску, коју су предводили „жути мрави“ из Вуковара. После битке на бојишту је остало око 150 мртвих хрватских војника и легионара, углавном из западних држава, који су им дошли у помоћ. Присећам се тужне слике мноштва лешева улудо страдалих хрватских војника са обе стране магистралног пута.
Две и по године касније, у новембру 1994. хрватска војска нам се, уз помоћ српске политике, реванширала и поново заузела Малован и Купрес. Овај пут срећом није било великих жртава ни на једној страни.
Лево од хотела Чајуша викенд насеље са неколико стотина објеката, који су саграђени након последњег рата. Кажу да је међу власницима највише Сплићана, па Дубровчана.
Нешто даље, исто са десне стране пута, Горњи Малован. Једно од неколико хиљада села у БиХ у којима живот замире. Из избеглиштва се вратило само неколико породица. Али каква је судбина Срба у Маловану, добро је да се и имао ко вратити. Само 28. јула 1942. усташе су у овом селу убиле више од седамдесеторо мештана. Од тридесет и двоје убијене деце само је двоје имало више од пет година. Троје је било тек рођено. Нису била ни крштена, заклана су без имена. Два дана касније усташе су покољ починиле и у Доњем Маловану, убијајући више од двадесет цивила. Међу њима и десеторо мале деце.
Никад нисам био на врху Малована па зовем професора Лазу Вавана, ратног саборца, да га питам има ли какав савет око пењања на планину. Каже, кад се пењеш на Малован не вреде савети, већ физичка спрема и воља. Најтежи је успон ако се крене пре Привије, од куће покојног Ране Марића. Па удри право према врху.
Аутомобил остављамо крај куће Раниног брата Давида. Не јављамо се домаћину, да не губимо време, мада по паркираном аутомобилу закључујемо да је код куће. Сат показује 15 минута до 15 часова.
Падина уз коју се пењемо стрма, углавном обрасла смрекама. Трава сасушена од сунца, клизава. Ту и тамо наилазимо на ковиље, ретко занимљиву траву, чији су кончасти цветови бели и нежни као памук. Док сам као дечак чувао овце на планини Хрбљини, смиље и ковиље сам брао у убеђењу како су то најлепши цветови под капом небеском. И разбијао главу размишљајући како би Љепосава Тривуновић из Растичева реаговала да јој на почетку школске године поклоним један букет.
Што се више пењемо поглед, посебно на део Купрешког поља између Малована и Рилића, кроз које вијуга речица Милач, све лепши. После првог успона стижемо на велику зараван. Марин под. Постоји више предања о томе по коме је добио име, али је најраспрострањенија она која је опевана у „Шујичкињи Мари“, једној од најлепших епских љубавних песама икад спеваних на овим просторима.
Шујица је лепо жупно село испод превоја Стржањ, пет километара даље од Доњег Малована, према Ливну и Томиславграду. До пре отприлике 300 година у селу су, као и у околним местима, живели само Срби православци. Онда је почело покатоличавање и село је временом постало хрватско и католичко. Родно место многих напредних људи, али и усташких екстремиста.
Песма каже да је у Шујици била чобаница Мара, која је чувала овце по Маловану. У Мару су се заљубила два рођена брата Јакшића, Митар и Никола. Цура није могла да одлучи којег да пригрли, па је одлучила следеће: она ће се попети на врх Малована и махнути везеном марамом, што ће бити знак да браћа потрче њој, уз планину. Ко пре девојци, његова девојка. Ко стигне други добиће везену мараму. Утешну награду, са мирисом Марине косе.
Браћа једва дочекала и јурнула према свом сну. Међутим, планина је исувише стрма и момачка срца нису издржала напор. Један брат је издахнуо неколико метара од девојке, други у њеном крилу. Кад је видела шта је учинила, очајна девојка је иза појаса једног несуђеног младожење извукла нож и зарила га себи у срце.
Из свег гласа певам прве строфе жалобитне песме, ехо се пење уз пусту планину. На којој више нема ни стада, ни чобаница. У Доњи Малован се после рата, у којем је село припало Федерацији БиХ, вратило само неколико десетина породица. Углавном старији људи. И за Шујицу дошли лоши дани. Како је Хрватска примљена у ЕУ више од половине становништва отишло да изграђује Немачку и Аустрију.
Браћи Марић се песма допада, али немају лепих речи, ни разумевања за браћу Јакшиће. Једногласно констатују да су били будале. И Мара са њима.
Успон све стрмији, приземна крашка макија о коју се ноге саплићу све гушћа, поподневно сунце с врха Малована нам удара у лице, зној пробио али ни овај пут не стајемо и не одмарамо. Из искуства знамо да је тако најбоље. Кад ознојен и уморан човек седне и одмори десетак минута, после треба много времена да постигне „радну температуру“. На руку нам иде хладан ветар северац из правца Курљаја и Благаја, који је све јачи што смо ближе врху, јер нас хлади и разгони обадове који нам не дају мира.
У четири сата и петнаест минута били смо на врх Малована. Само они који су планинарили знају лепоту тог осећаја кад стојиш на врху планине и све ти је „под ногама“, а око тебе бескрајно пространство.
Са врха Малована, као и са других високих планина, пуца прелеп поглед на „пола Босне и Херцеговине“. На северозападу се виде Велики Виторог, Шатор и Клековача. Од Малована до Виторога пружила се Хрбљина. Каменита безводна висораван површине око 100 квадратних километара, просечне висине између 1400 и 1600 метара, по којој су пре пола века пасле десетине хиљада оваца. Данас Хрбљином, као и већим делом овог видика од Мостара до Дрвара, царује пустош.
На североистоку хоризонт затварају Велика Плазеница и Стожер, а иза њих Влашић. На истоку поглед се одмара на Радуши. Према југоистоку видик сеже до Љубуше, Вран планине и Чврснице, изнад Мостара. Десно од њих угнездило се Дувањско поље. Шујица и Томиславград се виде као на длану. Баш зато смо ми из Седме купрешке бригаде ВРС за време последњег рата на Маловану имали сталне осматраче, који су прикупљали податке о кретању хрватских трупа и усмеравали ватру наше артиљерије.
На југозападу у небо стреме Осјеченица, иза ње Цинцар и Динара, а на југу моћни Велебит. Кад је време лепо а ваздух чист, без облака и оморине, обично у сутон или свитање, негде тамо између Велебита, с једне и херцеговачких планина, с друге стране назире се пучина Јадранског мора.
Путем испод Доњег Малована, у правцу Купреса, тече река аутомобила. Али у селу се скоро не виде трагови живота. Мало људи се вратило, мало кућа је обновљено а зидине кућа које су Хрвати порушили и попалили 1995. године полако нестају обрасле шикаром и дрвећем. Црква Светог великомученика Лазара на брежуљку у средини села, срушена у рату, па обновљена после њега, неми је сведок трагичне судбине свог народа.
Са сетом синовима причам о великом народном збору који је код Лазарице одржан на Видовдан 1991. године, о наступу културно-уметничког друштва из Бугојна, о Илији Фрањићу који је друштво водио, а четири године касније погинуо као мој војник на Мрачају.
Гледам опустело село и присећам се својих пријатеља. Већину позобао рат или прогутала избегличка пространства широм планете. Колико знам Владо Марић је у Аустралији. О нашем школском другу Бранку Раштегорцу, Хрвату, нисам чуо већ 20 година. Мирко Канлић је под земљом. Заробљен је па убијен у Вилиним кућама. Зоран Дувњак се пензионисао и живи у Благају. Сандокан је углавном ту. Синиша Марић је негде око Бањалуке или Прњавора. Вера Канлић је у Бањалуци.
Покушавам да што више познатих ликова отмем од заборава али време и даљине су учинили своје. Више је драгих људи у забораву, него у сећању.
У подножју планине, сачекује нас наш „домаћин“ Давид Марић. Изненадио се кад је видео аутомобил са србијанским таблицама а нико му се није јавио. Наваљује да уђемо у кућу, где „ударамо“ по доброј далматинској лозовачи, која је оплемењена купрешком клеком и линцуром.
Давид је после рата био отишао у Аустралију, па се вратио. Није успео да надвлада носталгију али је, срећом, у међувремену надвладао тешку болест. А породица је остала тамо, иза седам мора и седам гора.
Кућа му је поред пута па питам да ли је икад имао каквих проблема.
-Од кога?
-Од Хрвата.
-Никад. Ни ружну реч. Ни остали људи у Маловану. Ко зна колико пута ми се догодило да одем у Купрес или негде другде и заборавим закључати кућу, али никад ништа није нестало. Криво седи, а право беседи.
-Идеш ли у Купрес?
-По неколико пута седмично. Окупимо се у једном кафићу. Срби и Хрвати. Често буде начелник Комо, дође и наш Млађо Павлица из Равног, који је као Србин председник општинског већа.
Опраштамо се и крећемо у Купрес. Задовољни лепо проведеним поподневом. И пуни елана да сутра посетимо Вуковско, српско село још страдалније од Малована и попнемо се на Радушу.