ЗАШТО ЈЕ 1994. ГОДИНЕ ПАО КУПРЕС: Истина о српско-хрватским преговорима
Пише: Душан Марић
Након што сам текст „Ратни дневник са Купреса: У 7. бригади ВРС 18 мртвих и рањених, Срби убили пуковника ХВО Анту Приморца“, о борбама на купрешком ратишту у новембру 1994. године, објављен на овом порталу, објавио и на свом профилу на Фејсбуку, уследила је полемика чија је суштина стварна или наводна политичка предаја Купреса Хрватима, као део српско-хрватске ратне трговине. Између осталих, моју текст је коментарисао и Момо Ђуран из Грахова.
-Марићу, опет не дајеш тачне све податке. Врућа линија је постајала стално и то из Шујице до општине Купрес тако да је поштени Божо Рајич звао општину Купрес и рекао им директно да се спрема напад на Купрес и то са њихове стране и са стране муслимана из правца Бугојна и да он не жели да поново страда многобројно српски народ и да је најбоље да се српска војска почне повлачит према Новоме Селу а Хрвати да уђу први у Купрес прије муслимана. И још је напоменуо ако му Срби не вјерују да је тако нека отворе плаву запечећењу коверту у команди и нек виде и прочитају. Два три дана касније, кад је у команди отворена запечаћена коверта, писало је скоро од ријечи до ријечи шта је Божо Рајић рекао и није слагао ни једне као да ју је он писао. Према томе свјесно су Срби препустили Купрес Хрватима јер нису могли на два фронта да се боре и према Бугојну и према Шујици јер није било довољно људства. А што се тиче вруће везе Пале-Груде-Томиславград то је била врућа веза за шверц свега и свачега. Проласком преко Купреса конвоја камиона да се не дирају а Купрес није имао никаквог прихода од тога – написао је Ђуран.
У вези са наведеном темом и цитираним коментаром подсетићу на неке чињенице, које ће свакако допринети објективнијем сагледавању пада Купреса и српско-хрватских контаката на купрешком ратишту и у вези купрешког ратишта у октобру и новембру 1994. године. Већи део тих чињеница већ сам поменуо у књизи „Синови Виторога“. Све на основу непосредних сазнања, сведочења учесника и српских и хрватских докумената. Детаљније сам се том темом бавио у мојој новој књизи „Битка за Купрес“, коју сам припремио за штампу.
Први пут чујем за наводно телефонирање Боже Рајића и мистериозну дојаву у плавој коверти. Колико ми је познато, није било ни једног, ни другог. Момо Ђуран располаже са доста занимљивих података са ливањско-граховског ратишта и те податке с времена на време објављује на Фејсбуку. Мислим да је урадио најбољу анализу неуспеха напада ЈНА на Ливно у априлу 1992. године и у правом светлу представио срамотно расуло које је тада владало у јединицама ЈНА и становништву у Босанском Грахову и српским селима у Ливањском пољу. Али ову купрешку причу је „покупио“ од неког непоузданог извора. Склоног мистификацији често врло простих ствари. Као што је „покупио“ лаж о „проласку преко Купреса конвоја камиона“. Јер од почетка рата на Купрешкој висоравни, 3. априла 1992. године, до пада Купреса у хрватске руке, 3. новембра 1994. године, а ни после тога, преко Купрешке висоравни није прешао ни један камион. Ни са српске на хрватску, ни са хрватске на српску страну. Било је понуда и са једне и са друге стране, врло уносних, али и општинско руководство Купреса и команда 7. бригаде су одбијале сваки разговор на ту тему.
Жичана телефонска веза, тзв. врућа линија, између Купреса и Томиславграда успостављена је 27. октобра 1992. године, у присуству представника Европске заједнице. Тог дана у подне, опет уз посредовање странаца, на купрешком ратишту је ступило на снагу примирје између ВРС и ХВО. Међутим, у Купресу „врућа линија“ није водила до Општине, већ до команде 7. моторизоване бригаде ВРС. Телефонска веза је функционисала две године, све до 1. новембра 1994. године. Непосредно пре него што је издала наредбу да њихове јединице из правца Ливна, Шујице, Паклина и Прозора нападну положај ВРС на купрешком ратишту и тако прекину примирје које је између ВРС и ХВО трајало годину и по дана, хрватска команда у Томиславграду је прекинула телефонску везу са Купресом. И та веза више није успостављена.
По почетку муслиманске офанзиве из Бугојна према Купресу, 19. октобра 1994. Хрвати из Томиславграда су свакодневно звали у команду 7. бригаде у Купресу и захтевали састанак са представницима команде и председником општине Митром Марићем. Више војне команде су сагласност за тај састанак дале 22. октобра. До састанка је дошло истог дана поподне, на Стржању, планинском превоју између Доњег Малована и Шујице.
Свакако је занимљиво да су негде у то време снажним ударом у захвату пута Бугојно-Купрес муслимани просто разбуцали нашу одбрану на падинама Стожера и Шуљаге и заузели Копривницу. Ми смо се повукли на Купрешка Врата и врхове Стожера. Могуће је да је управо критично стање на ратишту према Бугојну и гомилање хрватске војске у рејону Ливна и Томиславграда убедило команду ВРС да дозволи сусрет на Стржању и тако евентуално добије корисне информације о намерама хрватске стране.
У српској делегацији су били пуковник Ступар, официр безбедности ВРС, безбедњак 7. бригаде Бранко Анђелић и председник општине Марић. Са хрватске стране учествовали су Берислав Пушић, председник Комисије за размену заробљеника Херцег Босне, секретар те комисије Јерко Радић, председник хрватске општине Купрес у избеглиштву Иван Ивић, председник општине Томиславград Мијо Токић и командант бригаде „Краљ Томислав“ из Томиславграда Марко Стипић.
У разговору, Хрвати заступају становиште да ВРС не може да одбрани Купрес и нуде помоћ. Саопштавају Србима податке о муслиманским снагама у Бугојну. Кажу да је политичко и војно руководство Херцег Босне у Томиславграду и у сталном је контакту са муслиманима, који траже да се и ХВО укључи у напад на Купрес. Међутим, они желе договор о судбини Купреса са Србима и руководством Српске. Због тога захтевају контакт са Радованом Караџићем. Берислав Пушић нуди Марићу и Анђелићу сву потребну помоћ у гориву и гранатама, а Ивић Марићу у четири ока предлаже поделу Купреса на српски и хрватски део, „само да га не узму муслимани“. Уз опаску да неће бити мало ни једнима, ни другима. Преговори су били прекинути, па настављени, зато што је на Стржањ стигао курир са информацијом да је генерал Борић погинуо у борбама на Стожеру, али се показало да то није тачно.
Договорен је нови сусрет, након што српска делегација са хрватским ставовима и предлозима упозна ГШ ВРС и руководство на Палама. Међутим, тог другог сусрета није било.
(Драматичне догађаје тог дана, укључујући и сусрет на Стржању, детаљно сам описао у својој новој књизи „Битка за Купрес“.)
Одржан је још најмање један српско-хрватски састанак о догађајима на Купрешкој висоравни, али не на купрешком ратишту већ на линији фронта у Ливањском пољу. На њему није учествовао нико из општине Купрес и из команде 7. бригаде ВРС, већ људи са виших политичких и војних нивоа.
Било какав договор о Купресу, укључујући и постепено извлачење ВРС из Купреса, је могао да буде постигнут само на том састанку и у контактима на линији Пале (Дрвар) – Груде (Томиславград). Који су били свакодневни.
Кад је приликом извлачења ВРС из Купреса, у зору 3. новембра, на излазу из Злосела према Благају, срео команданта 7. бригаде ВРС потпуковника Ракића водник Милан Милишић га је упозорио да је на том простору концентрисано превише војске и да ће бити зло ако по колони почне да дејствују хрватски вишецевни бацачи ракета, који су претходна два дана „запалили“ Купрешку висораван, овај му је одговорио да не брине и да је све договорено.
Да је договора било потврђује и изјава пуковника ХВ који је дан након пада Купреса надомак Сухове „ушетао“ у борбени распоред ВРС. Изражавајући незадовољство што је, како је рекао, ВРС ту а не километар и по даље, код капеле на Машету, на улазу у село Растичево, хрватски официр је, између осталог прокоментарисао да није тако договорено.
У извештају војне обавештајне службе Хрватске о догађајима на купрешком ратишту крајем октобра и почетком новембра 1994. стоји и напомена да су све време постојали контакти са српском страном.
Случајно или као део сценарија, 1. новембра 1994. у Шипово је дошао председник РС Караџић, на састанак са политичким руководством Купреса, Јајца, Језера, Шипова, Доњег Вакуфа и Мркоњић Града. Састанку присуствује Младићев заменик генерал Гверо, са још неколико генерала и високих официра ВРС. Непосредно пре састанка, који је одржан у фабрици „Алуминка“, стигла је вест да су Хрвати напали Купрес. Караџић се прво обратио председнику општине Купрес.
– Марићу, можеш ли да успоставиш контакт са Хрватима? Имаш ли телефонску везу са њима?
– Контакт са њима могу да успоставим само преко „вруће линије“, кад ми то војска дозволи.
– Иди, позови их и реци им да прекину са нападом. Нисмо се тако договорили. Пренеси им, ако одмах не прекину са нападом, да ћемо им Дувно и Ливно сравнити са земљом. Чекаћу те да ми пренесеш њихов одговор.
Присутнима је уши запарала реченица: „Нисмо се тако договорили“. Значи, нешто је договорено. Марић одлази у Купрес. У команди му кажу да је „врућа линија“ са Дувном у прекиду и да Хрвати јаким снагама незадрживо напредују на целом фронту. Враћа се у Шипово, да о свему извести Караџића. Генерал Гверо му саопштава да је Караџић отишао у Бањалуку, на заседање Синода СПЦ.
Суштина војничког пада Купреса јесте у томе да се он није могао бранити са мање од 1.500 бораца, колико их је на читавом купрешком ратишту било првог дана муслиманске офанзиве, односно нешто више од 3.000 бораца, колико их је било у тренутку повлачења из Купреса, против око 12.000 муслиманских војника и око 5.000 хрватских војника, колико их је, на овај или онај начин, било ангажовано на купрешком ратишту у јеку операције његовог заузимања.
А из тог следи питање да ли је значајнија помоћ 7. бригади на Купресу изостала зато што ВРС није имала довољно јединица у резерви (а није их имала), зато што није имала јединица које је могла пребацити са других ратишта (а није их имала, на још неким ратиштима је владао алармантан мањак бораца) или зато што је у већем делу руководства РС постојало расположење да се Купрес препусти Хрватима (а јесте постојало). Или, највероватније, због сва три разлога заједно.
Оно што је неспорно јесте да су командант ГШ ВРС Ратко Младић и његови сарадници били чврстог определења да се Купрес брани по сваку цену и да се не препушта Хрватима. Ни у рату, ни у миру. Колико је Младићу било стало до Купреса говори податак да је на историјском састанку у Добановцима Слободана Милошевића и Патријарха Павла са руководством Републике Српске и ВРС (присуствовали су и челни људи Републике Србије, Републике Црне Горе и Војске Југославије), на којем је договарана стратегија за мировне преговоре у Дејтону, Младић више пута захтевао да Купрес остане у Републици Српској.
Политичко руководство Републике Српске је имало другачији став. Чија је суштина била да се Купрес препусти Хрватима. Али у преговорима, као део мировног пакета за БиХ. Таквом ставу Радована Караџића и његових сарадника свакако је допринела и чињеница да су у свим разговорима о српско-хрватском разграничењу Хрвати инсистирали да Купрес припадне њима. То им је био један од услова за договор. Друго, не мање важно, по свим мировним споразумима који су предлагани од стране међународне заједнице Купрес би припао Хрватима. У руководству Српске је постојао консензус око става (који је тешко аргументовано побити) да је за Српску и укупне српске националне интересе боље дати Купрес, него део Посавине, територије уз Дрину или део територије у залеђу Приједора.
Можда су Караџић и његови сарадници крајем октобра 1994. кад је муслиманска војска већ изашла на Стожер проценили да је Купрес војнички тешко одбранити. И неисплативо. Зашто га сад по сваку цену бранити, кад ћемо га на крају ионако препустити Хрватима? И посредно, преко генерала који су више слушали њих него Младића, а било је и таквих, саботирали слање веће војничке помоћи нападнутом Купресу.
У том случају намеће се питање, које најчешће постављају присталице тезе да је Купрес дат или продат: а зашто су онда људи гинули? Зашто није речено да се народ и војска повуку? Намећу ми се два могућа одговора. Први је питање: ко би борце и официре 7. купрешке бригаде, руководство општине Купрес и народ убедио да добровољно напусте своје куће, своја села, свој завичај? Посебно после три године рата, великог страдања и борби у којима је 7. бригада у највећем броју случајева излазила као победник. Друго, отворена предаја стратешки важног и ратном славом овенчаног Купреса „у по рата“ свакако не би била добро прихваћена у већем делу српске јавности, посебно западно од Дрине. Напротив, Караџић и његови сарадници би се сигурно суочили са тешким оптужбама за издају. Ништа мањим од оних са којима се Слободан Милошевић касније суочио због потписивања мировног споразума у Дејтону. А то себи нису смели да дозволе. Посебно не у ситуацији кад су већ имали отворени сукоб са Милошевићем и све очигледнији сукоб са Младићем.