РУСИ КОЈИ СУ СРБЕ ВОЛЕЛИ ВИШЕ ОД ЖИВОТА
Пише: Душан Марић
У одбрамбено-отаџбинском рату који је српски народ од 1992. до 1995. године водио у БиХ и пет година касније, бранећи Косово и Метохију од агресије терористичких организација НАТО и ОВК, погинуло је 55 добровољаца из Русије, Украјине, Молдавије, Белорусије, Ливаније и Таџикистана.
На споменику руским добровољцима који је пре седам година подигнут у Вишеграду пише да је ратујући за одбрану српског народа у БиХ живот положило 37 руских добровољаца. Љиљана Булатовић, новинар и публициста из Београда, тврди да их је најмање 49 и да тај број није коначан.
-Ово је још једна српска срамота. Ти младићи су оставили своје породице, прешли хиљаде километара и погинули за нас Србе, а ми према тој њиховој жртви нисмо имали ни толико поштовања да попишемо њихова имена. Али ништа необично. Па ми још немамо тачан списак својих погинулих бораца и цивила – каже Шпиро Кнежић, председник борачке организације у српском Купресу.
Са њим се слаже и Саво Цвјетиновић, председник Друштва српско-руског пријатељства из Бијељине, који истиче чињеницу да чак ни споменик на Војничком гробљу на Мегдану у Вишеграду Срби нису подигли сами, већ су коришћена и средства донатора из Русије.
-Доласком у Србију и својим витешким понашањем на ратишту браћа из Русије су показала љубав према нашем народу и најузвишеније моралне принципе. Нисмо им се одужили – каже Цвјетиновић.
Александар Александров (31) из Петрограда, артиљеријски официр, ратни ветеран из Придњестровља и Абхазије, провео је пет месеци на ратиштима у Скеланима и Сарајеву, где је и погинуо 21. маја 1993.године, од експлозије мине. Био је командир руског ударног одреда, који је носио његово име. Сахрањен је на сарајевском гробљу Хреша.
У истом одреду, од зиме 1993. године, ратовао је и Анатолиј Астапенков (33), из Перма, пешадинац у совјетској морнарици. Учествовао је у борбама око Власенице, Праче и на Јеврејском гробљу у Сарајеву. Погинуо је на Златишту изнад Сарајева на Јовањдан 1994. године. Сахрањен је у Доњим Милићима код Сарајева.
На истом гробљу почивају и Олег Бондарец, Александар Бочкарјов, Валериј Биков, Валериј Гаврилин, Виктор Десјатов, Сергеј Иванов, Генадиј Котов, Роман Малишев, Петар Малишев, Сергеј Мирончук, Борис Неоменко, Јуриј Петраш, Олег Славен, Алексеј Тамилин, Сергеј Иванов Јевгењевич и Александар Шкрабов.
Александар Бочкарјов Јурјевич (23) из Вороњежа погинуо је на Јеврејском гробљу у Сарајеву, 10.фебруара 1994.године. Борио се у саставу Трећег руског добровољачког одреда.
Валериј Биков (33) из Петрограда био је активни капетан руске војске. Три године је провео на ратиштима у Вишеграду и на Јеврејском гробљу, да би у августу 1995. године погинуо у Добрињи.
Олег Дмитријевич (26) је на ратиште у сарајевској Добрњи, где је приступио јединици Бели вукови, стигао из Кијева. На ратишту је провео годину дана, а погинуо је 20. новембра 1995.године у Озренској улици.
Валериј Гаврилин Дмитријевич (32), из Гродна у Бјелорусији, у БиХ је дошао у новембру 1992. године, са дипломом економског факултета и ратним искуством из Придњестровља. Ратовао је у Вишеграду, Горажду и Сарајеву, као припадник сва три руска добровољачка одреда, а краће време и у „Пантерима“ из Бијељине. Пао је 5. априла 1995. године на Грбавици.
Виктор Десјатов Николајевич (39), из Јакатеринбурга, козак одрастао у дечијем дому, ратник из Придњестровља, у Српску је стигао у марту 1993. године, а погинуо је на Бадњи дан 1994. године, док је на Јеврејском гробљу, као борац 3. руског диверзантског одреда, покушавао да од муслиманске ватре спаси трудницу. Учествовао је и борбама за Горажде.
У околини Трнова, на планини Хум, 11. октобра 1995.године, погинуо је и Јуриј Петраш Сергејевич (28) из Бјелорусије. Активни официр бјелоруске армије, у Српску и Беле вукове стигао је неколико месеци пре погибије.
Роман Малишев Серафимович (24), из Вјатка, Киров, у ВРС је стигао средином 1994.године, као послушник Валамског манастира, у којем је служио три године. Борио се у саставу 3. РДО и Белих вукова, највише на Јеврејском гробљу. Погинуо је 25. октобра 1994. године у борби на Мојшевичком брду у Српском Сарајеву. Његово тело је остало на стратишту, али је касније откупљено од непријатеља.
Три недеље раније, 3. октобра, на Мојшевичком брду смрт је покосила и Петра Малишева Анатољевича (27), из Москве. Ратнички занат је испекао у Придњестровљу, а у БиХ је стигао у децембру 1992. године. Иза њега су остале бројне битке у врлетима око Вишеграда и на Јеврејском гробљу.
Сергеј Мирончук Александрович (25) је из Одесе, у Украјини. Од децембра 1993. године био је борац батаљона ВРС из сарајевске Добриње и Белих вукова из Пала. На Трескавици, недалеко од Трнова, 18. јуна 1995. године пао је у руке муслимана, који су га након зверског мучења убили, па разменили.
Није познато одакле је Борис Неоменко Владимирович (21), који је на ратишту провео годину дана, од лета 1993. до 3. октобра 1994. године, када га је смрт пресрела на Јеврејском гробљу.
Олег Славен Станиславович (25) родом је био из Доњецка. Од лета 1995. године ратовао је у саставу руског ударног одреда Касиндолског батаљона ВРС и у Белим вуковима. Погинуо је у акцији ослобађања Жепе, 24. јула 1995.године.
Алексеј Тамилин Валерјевич (33), из Краснојарска, мајор у руској милицији, од јесени 1994. године учествовао је у борбама око Трнова, где је 14. децембра исте године и погинуо, као борац Белих вукова.
Александар Шкрабов Владимирович (40), рођен у Литванији, у помоћ православној браћи стигао је у лето 1994. године из Керча, на Криму, где је службовао као заставник у специјалној јединици руске морнарице. Као добровољац ратовао је у Анголи и Грузији, а по доласку у БиХ на Јеврејском гробљу. Погинуо је у чину мајора ВРС, 4. јула 1994. године, у јуришу на муслиманске положаје на Мојшевичком брду.
О Сергеју Иванову Јевгењевичу зна се да је био из Петровграда, да је у ВРС ступио у септембру 1995. године и да је погинуо у Сарајеву. Валериј Анисомов, из Петрограда, погинуо је 1995. године, а његови посмртни остаци отпремљени су у Русију.
За Виктора Јангоњевича Валерјевича је извесно само то да је рођен 1960. а погинуо 1995. године. Још мање података зна се о погинулим руским добровољцима Виктору Гешатову и Владимиру Шашинову. Само име презиме и зла судбина.
Сергеј Баталин Јурјевич (32) из Москве, био је војни лекар у 1. РДО. Лечио је рањенике, учествовао у биткама, а стигао је и да се заљуби у Српкињу и ожени. У борби за Твирковиће мина му је однела стопало. Преминуо је у јесен 1993. године. Сахрањен је у Црнући код Вишеграда.
Константин Богословски Михајлович (20), син јединац, из Памира у Таџикистану, погинуо је 12. априла 1993. године, као митраљезац, јуначки бранећи положаје на узвишењима Заглавак и Столац код Вишеграда, у којем је и сахрањен. Да не би пао муслиманима у руке, сам је активирао бомбу. Како би била ближе синовом гробу, његова мајка Људмила преселила се у Црну Гору.
Истог дана на Заглавку пали су и Димитриј Попов из Петрограда и Владимир Сафонов Васиљевич (36) из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов је био активни капетан корвете. Обојица су на ратиште у Српској стигла само два месеца пре погибије.
Василиј Ганијевски Викторович (33), родом је из Кримска у Краснодарској области, а живео је у Саратову. Погинуо је 12. јануара 1993.године, у селу Твирковићи код Вишеграда, неколико дана након што је ступио у ВРС и четири дана пре свог рођендана. Сва тројица почивају на војничком гробљу у Вишеграду.
И Генадиј Котов Петрович, из Волгодонска код Ростова је у својој 33. години живот дао за одбрану српског народа у БиХ. У добровољце је ступио у децембру 1992. године, а 9. фебруара следеће године погинуо је у заседи код Вишеграда, на дужности командира козачког одреда. Годину дана касније Генадијеви посмртни остаци пренети су у Волгодонск, где му живе супруга и деца.
У родни крај, Адлер у Краснодарској области, пренето је и тело Леонида Лучинског (25), за којег се још зна само толико да је погинуо 1995. године.
Колико је познато посмртни остаци још три добровољца која су погинула у ВРС почивају на руској земљи. То су Виктор Самојлов (30) из Новосибирска, Андреј Сапоњенко (39) из Ростова на Дону и Јуриј Сичов (28) из Кургана у Чељабинској области.
Да би помогао српском народу, Сергеј Мелешко Владимирович (27), из градића Минералне Воде у Ставропољској области, напустио је службу у специјалној јединици полиције у Риги, главном граду Летоније. Судбина му није дала да се „наратује“. Последњег дана септембра 1992. године, недалеко од Гацка, оклопно возило у којем се налазио нагазило је на противтенковску мину.
Андреј Нименко Николајевич (20) из Москве је у лето 1992. године ратовао у Придњестровљу, у новембру је ступио у ВРС, као митраљезац у 2. РДО, а 3. децембра исте године погинуо у акцији ослобађања Почивала код Вишеграда, где је и сахрањен.
Јуриј Пилипичик Павлович (28) из Кишињева у Молдавији живео је у Одеси, а ратовао је у интервентној чети Илијашке бригаде ВРС. Погинуо је у муслиманском нападу на Мојшевичко брдо, Нишићка висораван, 16. јуна 1995. године. Сада је у строју 1.500 српских јунака на војничком гробљу код Сокоца.
Поред Анатолија Астапенкова из руског града Перма, почетком 1993. године у помоћ ВРС стигао је и његов комшија Александар Тептин Георгијевич (24). Учествовао је у борбама код Власенице, Скелана и Сарајева. Нестао је 7. јуна 1993. године, када се његов 2. РДО, ради извиђања, убацио у рејон Челопека.
Михаил Трофимов Викторович (30) из Дивногорска у Краснојарској области, завршио је Новосибирску вишу војну школу. Учествовао је у совјетској интервенцији у Авганистану, из којег се вратио са последицама тешког рањавања и два ордена Црвене заставе. Пре доласка у БиХ, живео је у Одеси, где је радио као каскадер у Одеском филмском студију. Био је командир 2. РДО. Током упада на непријатељску територију, 7. јуна 1993. године, смртно је рањен. Сахрањен је у селу Прача, а касније су посмртни остаци пренесени у Калиновку, Виницка област у Украјини, где живе његови родитељи.
Димитриј Чекалин Јевгењевич (21), планинар из Москве, прво је ратовао у Придњестровљу, а у децембру 1992.године ступио је у 2. РДО ВРС. Погинуо је 10. марта 1993. године у Прибоју на Мајевици, где је и сахрањен.
Процењује се да је током деведесетих година на страни Срба у Босни и Крајини ратовало између шест стотина и седам стотина руских добровољаца, док је неколико десетина бранило Србију од НАТО агресије.
Међу њима се налазио и Игор Стрелков, вођа устанка који је руски народ у области Доњецка и Луганска дигао против украјинске фашистичке хунте.
Већина њих борила се на сарајевском и вишеградском ратишту, у саставу Првог, Другог и Трећег руског добровољачког одреда.
Руски добровољци учествовали су и у одбрани СР Југославије од варварске агресије НАТО пакта 1999. године. Један од њих, Виталиј Булах Глебович (34) из Смидовича, у Јеврејској области Хабаровског региона, руски официр, дипломац на вишој војној школи у Омску, погинуо је 19. маја 1999. године, у жестоким биткама које су вођене на Проклетијама, на српско-албанској граници, у ширем рејону касарне Кошаре.
Његови посмртни остаци још нису пронађени и сахрањени.