ПОСЛЕДЊИ КОСОВСКИ ВИТЕЗ: Ви идите, ја остајем да погинем

Пише: Душан Марић

Многе тајне и легенде остале су иза велике патње коју су 1998. и 1999. године преживјели Срби са Косова и Метохије и  јуначког отпора који је српска војска пружила злочинцима из НАТО пакта и такозване ОВК.

Једна од највећих и тајни и легенди је Милош Ћирковић, скромни човјек из Белог Поља код Пећи. Српски војник који није пристао да послије потписивања Кумановског споразума положи оружје, већ је наставио да се бори са албанским терористима. И о чијој судбини се не зна ни послије више од двије деценије.

Радио је као шумар. Сви који су га познавали кажу да је био добар човјек,  који је помагао и Србе и Албанце. И није претјерано рећи да су га вољели или бар поштовали и припадници албанског народа.

Био је изузетан гуслар. Знао је на стотине епских пјесама и често се из његове породичне куће или са каквог сеоског дружења у висине Проклетија извијао мелодичан глас који пјева о Милошу Обилићу и другим косовским јунацима. У чији строј ће Милош ускоро стати.

Чак и у вријеме кад већина Срба у Белом Пољу то није чинила, он је постио и редовно одлазио у цркву.

Кад је почео рат, ступио је у српску војску. Због познавања стаза и богаза углавном је учествовао у ризичним акцијама пресретања терористичких група које су се из Албаније убацивале у Југославију.

Али ни у најтежим ситуацијама није изгубио ни трун људскости. Помагао је не само рањеним непријатељским војницима већ и рањеним животињама. Тако је његова група у једној акцији наишла на тешко рањену козу, која није могла да бјежи. Он је однио кући и користећи мелеме од љековитих трава излијечио. Доброћудна животиња је осјетила ту љубав и више се није одвајала од Милоша. Остала је са њим до заједничке смрти.

Када је Војска Југославије кренула у повлачење из јужне покрајине, овај ратник је своје родитеље одвео у Србију па је пожурио натраг кући. Да дијели мученичку судбину својих све малобројнијих комшија. Који су стално били мета напада албанских терориста. Куће су им пљачкане и паљене, људи су малтретирани а мало-мало па се око села чула пуцњава.

Милош је одговарао на ватру и ту и тамо водио борбу са терористима, пресрећући их и нападајући кад су они најмање очекивали. Као својевремено Старина Новак, Стојан Јанковић и други хајдуци и ускоци.

Суочени са са великом неизвјесношћу, у стрепљи када ће бити убијени, Срби су напустили Бело Поље. Сви осим једног. Последњем комшији с којим је разговарао је просто рекао: Ви идите, ја нећу да идем из своје куће.

Није помогло ни убјеђивање локалног православног свештеника, који га је посјетио 20. јуна 1999. године. Одбио је приједлог да скине униформу и као цивил, у возилу италијанског КФОРА, напусти своју кућу. Чији зидови су били изрешетани мецима. Ствари по кући су, од упада терориста, биле полупане и разбацане. По бројним празним конзервама било је очигледно да су оне овом јунаку биле једина храна.

На растанку свештеник га је благословио ријечима: Бог те благословио на добар подвиг Милоше Ћирковићу, и отишао у Пећку патријаршију. Да својој сабраћи и свима нама приповједа о неустрашивом борцу за косовски завјет.

Послије двије седмице свештеник се, у пратњи италијанских војника, поново запутио у Бело Поље, у мисију спашавања душе напаћене. Затекли су остатке спаљене куће. Међу изгорјелим стварима нашли су и кости несрећне козе. Са згаришта су понијели славску икону и молитвеник, који су божијом вољом преживјели ватру.

Милоша више нико није видио. И не зна се тачно како је погинуо. Међу Србима из Белог Поља и Албанцима из пећког краја кружи прича, коју су преузели од италијанских војника КФОР-а,  да је, прије него што је и сам пострадао, последњи српски витез са Косова и Метохије убио 18 припадника ОВК.

И њему и њима покој души, Милошу Ћирковићу слава и хвала за храброст и постојаност коју је показао бранећи мучено српство у Метохији а нама завјет да његово јунаштво преносимо са кољена на кољено.